Izvor: NoviMagazin.rs, 02.Avg.2019, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boaro: Kako do bržeg rasta
Otkako je posle prvog kvartala ove godine objavljeno da je Srbija u tom kratkom razdoblju povećala bruto domaći proizvod za samo 2,5 odsto, počelo je procenjivanje da li se uopšte 2019. može ostvariti projektovani privredni rast od 3,5 odsto i da li je realno očekivati povećanje te stope u narednim godinama bar do tempa od oko četiri odsto godišnje.
Oni koji su uzdržani optimisti ovih dana se pozivaju na činjenicu da su i na polugodištu MMF i Svetska banka ostali pri >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << proceni da će Srbija postići projektovani rast jer njihovi stručnjaci smatraju da će prolazni razlozi slabog starta srpske privrede ove godine nestati u drugom polugodištu i da će povećanje potrošnje koje dolazi sa porastom zarada i preduzeća i stanovništva, zajedno sa povećanjem stranih investicija, pogurati domaću konjunkturu naviše. Oni koji su odmereni pesimisti, poput članova Fiskalnog saveta, primećuju da bi se do kraja godine stopa rasta BDP-a morala podići na 3,8 odsto da bi se “ispeglala” niska stopa iz prvog kvartala, što verovatno smatraju suviše zahtevnim ciljem, za koji nisu postavljene pretpostavke. Pri tome, kako to kaže član Fiskalnog saveta Vladimir Vučković, i ako se postigne porast BDP od 3,5 odsto, to će biti ispod proseka zemalja Centralne i Istočne Evrope sa rastom od 4,3 odsto, koji je postignut u prvom kvartalu ove godine.
I optimisti i pesimisti, međutim, smatraju da za ozbiljnije prognoze ovogodišnjeg privrednog rasta treba sačekati takozvanu fleš procenu rasta BDP-a Srbije na kraju polugodišta. Dakako, stopa privrednog rasta veoma je važan sintetički pokazatelj stanja neke nacionalne ekonomije, orijentir za ključne poteze ekonomske politike svake vlade (posebno za njenu fiskalnu strategiju), semafor za državne partnere i strane investitore, pa i “politički termometar” za stanje nacije. Pogotovu je stopa rasta u većini zemalja značajna u izbornim godinama – naročito u državama gde propaganda nije jača od demokratske javnosti.
Problem sporog privrednog rasta u Srbiji, naspram rasta koji joj je potreban da smanji ekonomsko zaostajanje za susednim i mnogim drugim zemljama u svetu, nije nov, a pogotovu se zaoštrio nakon velike svetske recesije 2009. Tokom te protekle decenije, koliko ja pratim tekuće domaće ekonomske rasprave, u Srbiji se nisu pojavili predlagači nekih novih zaokruženih modela neke “nove ekonomske politike” već sve dosadašnje vlade taljigaju u okvirima neke “posrbljene tranzicione akcije”, to jest vode ekonomsku politiku vodeći se kratkoročnim (političkim) ciljevima i svojim prilično laičkim shvatanjima o tome kako treba povećati zaposlenost, koja je funkcija “javnih radova” (izgradnje infrastrukture), kako i zašto treba balansirati ili debalansirati državni budžet, kako relativno skromnu socijalnu potrošnju prikazati što većom, kako građane ubediti da se o njima najviše vodi računa, a istovremeno povećavati poreski pritisak na njihove novčanike, itd. Kontradikcija je veoma mnogo – evo samo malog primera: paralelno sa objavljivanjem podataka o izvanrednom porastu drumskog tranzita kroz Srbiju, doneta je odluka o poskupljenju drumarine. Prema nekoj staroj ekonomskoj teoriji, trebalo je da bude obrnuto.
Kad pogledate istoriju dominantnih modela ekonomske politike u velikim i razvijenim zemljama, uočićete da su sve promene praćene žučnim i opširnim javnim sučeljavanjima među stručnjacima, a pogotovu su ta sporenja bila žestoka iza političke zavese. U SAD se, na primer, nije vodila samo bitka između liberalnih kejnzijanaca i navodno konzervativnih, to jest ortodoksnih maršalovaca, pa potom fanatičnih monetarista, nego je u okvirima ovih krupnih pravaca ekonomske filozofije bilo na stotine različitih, pa i neočekivanih varijanti.
Ne kažem da u Srbiji nema talentovanih ekonomista (mislim upravo suprotno), ali gotovo da nema ozbiljne rasprave ni o načelima tekuće ekonomske politike niti o njenom mogućem teorijskom modelu koji bi radio u korist ubrzanja privrednog rasta. To je možda posledica kolektivnog osećaja da te rasprave pri postojećem rasporedu moći u Srbiji ne mogu postati relevantne.
