Izvor: Blic, 30.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diktatura prosečnosti
Diktatura prosečnosti
U enciklopediji za likovnu umetnost 'Kursners Handbuch der Bildenden Kunstler', referentnoj nemačkoj ediciji staroj više od 150 godina, uz umetnike kao što su Rajnhard Muha, Gerhard Rihter, Rune Milds, Toni Kreg, Rebeka Horn, Marina Abramovič... nalazi se i ime Tatjane Ilić, nekadašnjeg studenta Fakulteta likovne umetnosti u Beogradu, a potom kod čuvenog Janisa Kunelisa na Akademiji u Diseldorfu. Godine 2003. Tatjana Ilić je uvrštena i u umetničku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mapu koju je izdao Evropski institut za performans. Kod nas su, međutim, njeni radovi u više navrata odbijani.
Zašto ste odlučili da studije nastavite baš u Diseldorfu, kod Janisa Kunelisa?
- Jozef Bojs i njegov prošireni pojam umetnosti je bitna tekovina i odrednica ove akademije danas. Baveći se eksperimentom, sa svešću o prošlosti, ali težeći proširivanju pojma umetnosti, studenti ove umetničke akademije podrazumevaju apsolutnu slobodu umetničkog mišljenja i s tim u vezi veliku odgovornost. Akademija u Diseldorfu jeste najbolja jer su njeni profesori veliki umetnici poput nekada Paula Klea, a poslednjih decenija Bojsa, Kunelisa, Paika, Rinkea itd. Stigli ste do enciklopedije, izložbi po pozivu, a u Beogradu?
- Kada je o samostalim postavkama reč, izlagala sam u galeriji SKC-a 1995. godine, zatim 2000. takođe u SKC-u na izložbi 'Omnibus'. Tek nakon niza odbijenica na konkursima za samostalne izložbe koje su raspisivali Kulturni centar i Salon MSU, dobila sam termin za izložbu u Domu omladine 2004. godine. Istovremeno je moj rad 'Aria za Davida', uz radove deset internacionalnih mlađih umetnika kao i Georga Bazelica, Jana Fabra, Tomasa Struta, Kunelisa i Roberta Morisa, bio pozvan i izložen 2005. u Firenci, na izložbi 'Dolazeće forme' i 'Forme za Davida', prominentnog italijanskog kritičara Bruna Kora, a povodom 500 godina Mikelanđelovog Davida. Nakon toga je taj vaš rad odbijen u Kulturnom centru Beograda?
- Nažalost, 'Aria za Davida' nije zadovoljavala kriterijume saveta galerije Kulturnog centra Beograda. Ja sam ovu 'Ariju' želela da izložim i u Beogradu, jer je upravo u ovom kontekstu nastala i tu ima, u povratnom smislu, najpotpunije značenje. Jedan pravi beogradski klošar je element u ovom radu; značenje današnjeg pojma mitološkog Davida.
Sa kojim obrazloženjem ste odbijeni?
- Prvi put, ispostavilo se da izvesna gđa Dobrić nije znala da otvori moj CD pa je videla samo prvu stranu moje dokumentacije. Drugi put mi je, kao i članovima Faust Manifesta ( Selmanu Trtovcu i Milanu Blanuši), u odbijenici savetovano da izložimo radove na drugom mestu, pošto u galeriji nema dovoljno prostora za naša tri rada, što uopšte nije tačno. Potom sam, zajedno sa članovima Faust Manifesta, čiji sam inicijator, odbijena na konkursu za Oktobarski salon 2004. godine. Koja je onda vaša pozicija na umetničkoj sceni Srbije?
- Nakon deset godina otvorenog institucionalnog ignorisanja mog umetničkog rada, ogromne diskrepance u vrednovanju tog umetničkog rada u Srbiji i van nje, sopstvenu umetničku poziciju ovde proglasila sam 'pozicijom jezika umetničke aktivne margine'. Paralelno, moj rad je u kontinuitetu bio deo ozbiljnih umetničkih postavki na prostoru Nemačke i Italije, što između ostalog potvrđuje i ovaj novi Kiršnerov leksikon. Kako objašnjavate da niste izlagali ni na Oktobarskom salonu 2006. iako je selektor bio Rene Blok, nemački istoričar umetnosti, koji važi za dobrog poznavaoca naše scene?
- Mislim da je negativna okolnost ta što strani kustosi koji dolaze u ovu sredinu percipiraju našu scenu kroz određene institucije i njihove krugove. U našoj sredini, nikada niko, nije predstavio moj rad članu IKG-a (Internacionalnog Umetničkog Gremijuma) Rene Bloku, čiji sam i ja stalni član od 2003. godine, izabran sa 100 posto glasova od strane samih članova. Članovi IKG-a su dužni po statutu jedni drugima da pomažu, slično principima PEN kluba. Tu legitimnu poziciju nisam nikada želela da upotrebim, pa ni sada. Zašto mislite da je srpski umetnički prostor sam sebi dovoljan?
- Srpski umetnički prostor je kompleksan i to je u neku ruku dobro. Međutim, najpogubnije što se može desiti perspektivnom i talentovanom mladom umetniku ovde, jeste njegov talenat, dobar rad i znanje. Moć proseka je ovde neograničena, udobno smeštena u izvitoperenu salonsku, nušićevsku predstavu koja se stalno reprodukuje kroz vulgarni nepotizam. Umetnost ne trpi prosečnost! Još opasniji su neki teoretičari umetnosti koji poseduju znanje, ali ga selektivno (zlo)upotrebljavaju isključivo iz ličnih interesa, Na šta konkretno mislite?
- Ima mnogo primera a jedan od njih je način na koji je projektovana istorija umetnosti devedesetih, odnosno izložba 'O normalnosti' unutar familije koja nosi odgovornost u našem jedinom Muzeju savremene umetnosti. Da li je normalno da u jedinom Muzeju ključne aktivnosti obavljaju supružnici? Eto, to je momentalno paradigma srpskog nepotizma. Pitali ste šta da radi umetnik, ja vam odgovaram da obavezno javno, jasno i glasno sa svešću o posledicama iznosi svoj stav u interesu umetnosti i društva. To je čak i dužnost umetnika!
Milena Marjanović
|
