Izvor: Politika, 22.Nov.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dijalog u BiH i narodi za potkusurivanje
Državni vrh Republike Srpske ponovo je izložen neosnovanim pa i malicioznim optužbama visokog predstavnika međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini. Valentin Incko, kao i njegovi prethodnici, otpočinje verbalnu ofanzivu protiv Banjaluke čim neko pomene da inostrani guverner i njihova administracija nisu doneli nikakvu korist kompleksnoj državi kakva je BiH, odnosno da su faktor koji unosi dodatne negativne emocije. No, sve to sada nije prioritetna tema. Ono što želim da istaknem je kontraproduktivno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << solidarisanje velikog dela muslimanske (bošnjačke) javnosti s potezima Kancelarije visokog predstavnika (OHR). Ma kakvi oni bili, i koliko god susednu zemlju gurali trasom slepog koloseka, olako dobijaju podršku bosansko-hercegovačkih muslimana.
Od kada je završen građanski rat u BiH, tamošnji muslimanski političari očekuju od stranih činilaca moći da im daruju centralizovanu državu. Možda su takve nade ranije donekle bile i realne, sada bi svakome trebalo da bude jasno da su jalove. Iako su usled strašnih pritisaka kojima je Banjaluka bila izložena, izvorni dejtonski principi (prema kojima je BiH, u suštini, zamišljena kao konfederacija) donekle narušeni, srž državnosti Srpske je očuvana. Stoga, danas kada su geopolitičke i sve druge okolnosti postale mnogo povoljnije za RS, iracionalna su očekivanja da će srpski entitet pristati na bilo koji element dalje erozije sopstvene državnosti. Insistiranjem na tome, BiH se samo zadržava u vrtlogu tenzija – pa se i njeno postojanje dovodi pod znak pitanja – umesto da se radi boljitka njenih građana hladne glave pristupi kreiranju primenljivih i održivih rešenja.
Da je to moguće, to jest koliki je kapacitet autentičnog hrišćansko-muslimanskog dijaloga, u punoj meri mogao sam da vidim tokom učešća na naučnoj konferenciji „Aktuelni problemi etničke i religijske raznovrsnosti u muslimanskom društvu” koja je sredinom novembra održana u Nižnjem Novgorodu. Organizovale su je Duhovna uprava muslimana evropskog dela Rusije, Islamski institut „Husein Faizhanov” i još nekoliko muslimanskih organizacija, u saradnji sa uglednim Državnim univerzitetom „N. I. Lobočevski” iz pomenutog ruskog grada.
Na skupu su dominantnu ulogu imali muslimanski duhovnici i naučnici iz Rusije, Ukrajine i Srednje Azije. Oni su se argumentovano i odmereno bavili problemima u okviru njihove verske zajednice, te pravoslavno-muslimanskim odnosima. Više puta je naglašeno, i konkretnim primerima sa postsovjetskog prostora ilustrovano, da pravoslavni i muslimanski narodi, samo ako ih niko sa strane ne svađa, realno mogu da nađu rešenja koja pogoduju suživotu. Ali dijalog mora da bude autentičan a ne nametnut, to jest nužno je da je cilj da se postepeno dođe do obostrano prihvatljivih solucija, a ne da pregovarački proces bude samo izgovor za naturanje modela koji je neko sa strane unapred osmislio.
Nas na Balkanu dijalog često baš na to podseća. Postao nam je sinonim za simuliranje razgovora kao pokrića za nametanje tuđe volje. Decenijama smo izloženi pritiscima onih koji nam pričaju o demokratiji i toleranciji, a zapravo rade na tome da nam pokažu da nijedan problem nismo u stanju sami da rešimo. Time im nudimo opravdanje za dalju dominaciju u našem regionu, koji smatraju svojim dvorištem, dok hegemonističke namere vešto maskiraju humanističkim frazama.
Ovi inostrani centri moći su u svoju „mrežu” pre svega uhvatili veliki deo muslimanske (bošnjačke) društveno-političke elite u BiH. Sada nju koriste kao sredstvo za očuvanje svojih interesa zapadno od Drine, a najveći ceh takvih igara plaćaju baš muslimani. Dok su Srbi i te kako uspeli da kompenzuju paralizu političkih procesa u BiH, odbranom integriteta RS, drugi entitet je zahvaćen opštim haosom. On će potrajati sve dok muslimani ne smognu snage da sopstvenu sudbinu uzmu u svoje ruke. Stranci im neće doneti sreću, a samo mogu da ih huškanjem na sukobe sa Srbima, kada to nekome van BiH bude odgovaralo, gurnu u novi ciklus nesreće.
Da ne bi tako bilo, krajnje je vreme da konstitutivni narodi BiH otpočnu autentičan dijalog, koji nužno mora da uvaži izvorne dejtonske principe, te na temelju njih teži iznalaženju funkcionalnih rešenja. Sve drugo je gubljenje dragocenog vremena, a tamošnji Srbi, Hrvati i u prvom redu muslimani, ostaće tuđinske monete za potkusurivanje.
Politički analitičar
Dragomir Anđelković
objavljeno: 23.11.2012.
