Izvor: Politika, 18.Dec.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dijagnoze i predviđanja
Moguća su tri ishoda iz perioda koji možda počinje ovih dana. Naravno, ni četvrti ishod, to jest demokratizacija, nije sasvim isključen, ali se nalazi u domenu teorije
Od uvođenja višestranačja politički život Srbije imao je dva perioda, a u ovoj godini je, možda, ušao u treći. Prvi period (1990–2000) obeležio je autoritarni višestranački politički sistem sa jednom dominantnom strankom (SPS); u društveno-ekonomskom pogledu radilo se o socijalizmu u kojem je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << društvena svojina još prevladavala nad drugim oblicima vlasništva, iako se u njegovom okrilju obrazovao i politički kapitalizam čiji su nosioci bili poslovni ljudi bliski vlastima zaduženi za probijanje privrednih sankcija.
U drugom periodu (2000–2012) ovi poslovni ljudi su obrnuli na manje ili više nezakonit način stečen kapital u prethodnom periodu i postali krupni kapitalisti. Baš kao što su devedesetih finansirali dominantnu političku stranku, tako su u drugom periodu, započetom 5. oktobra 2000, počeli finansirati sve bitne političke stranke. Za uzvrat, vladajući političari, nebitno iz koje stranke, donosili su zakone koji su im neposredno išli naruku ili su onoliko dugo koliko je to bilo moguće izbegavali da donesu zakone koji bi ograničili moć najkrupnijeg kapitala i omogućili pošteniju tržišnu utakmicu. Na primer, Zakon o zaštiti konkurencije donet je tek 2008. godine; dakle, osam godina nakon pada režima Slobodana Miloševića. U društveno-ekonomskom pogledu radi se o političkom kapitalizmu, to jest sistemu u kojem privredni uspeh ne zavisi prevashodno od umešnosti na tržištu već od bliskosti s vlastima. U društveno-političkom smislu radi se o sistemu višestranačke oligarhije.
Naposletku, treći period možda počinje ovih dana. Moguća su tri ishoda: a) nastavak dosadašnjeg višestranačkog oligarhijskog političkog kapitalizma; b) stvaranje dvopartijskog oligarhijskog kapitalizma; v) vraćanje autoritarnom višestranačkom političkom sistemu s jednom dominantnom strankom. Naravno, ni četvrti ishod, to jest demokratizacija, nije sasvim isključen, ali se nalazi u domenu teorije, s obzirom na nepovoljne međunarodne okolnosti.
Kakav će se sistem razviti iz dosadašnjeg u velikoj meri zavisi od ishoda borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije. Ako se dosadašnja borba okonča hapšenjem i uspešnim suđenjem Miškoviću i ponekim ministrima iz prethodne vlade, bez dalekosežnijeg diranja u oligarhijske strukture moći, onda će građani Srbije i u budućnosti živeti u višestranačkoj oligarhiji.
Ako, međutim, borba protiv korupcije zađe dublje, pa krene da kosi ne samo ministre iz DS-a u pređašnjoj nego i uglednike URS-a i SPS-a u raznim vladama, pa i direktore javnih preduzeća bliske strankama u tim vladama, te različite krupne kapitaliste koji su se blagodareći političkim vezama višestruko obogatili, onda su verovatnija druga dva scenarija. U prvom, sistem bi se preobrazio u dvopartijski oligarhijski kapitalizam u kojem bi opstali pojedini domaći krupni kapitalisti, dok bi strani kapital u većoj meri ušao u Srbiju, a moguće je i da bi se poneki novi kapitalista ispilio iz ove sredine. U drugom, Aleksandar Vučić bi, učeći na iskustvu Vladimira Putina, neutralisao snagu političkih protivnika svodeći ih na ispod desetak odsto podrške, te uspostavio autoritarni višestranački sistem sa dominantnom političkom strankom. Najverovatnije bi i ovaj sistem imao izraženije političke od tržišnih crta kapitalizma. Naime, za zemlju koja se nalazi na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, a Srbija je upravo tu smeštena, bar dok ne uđe u EU (ulazak u EU označio bi postepeni prelaz ka poluperiferiji svetskog kapitalističkog sistema), politički kapitalizam je najverovatniji društveno-ekonomski ishod bez obzira na dalekosežnost političkih promena.
No, politika u Srbiji hronično rastužuje. DS i njen novi vođ primaju u predsedništvo, uz od domaćih sudija omiljenu a međunarodno priznatu reformatorku pravosuđa, i osumnjičenog za kriminal. U civilizovanim društvima osumnjičeni za kriminal ne zauzimaju javne funkcije kako ne bi naškodili institucijama ili grupama kojima pripadaju, a u Srbiji se svi poslanici DS-a slikaju iza takvoga. Kanda se njime ponose; baš kao što se i vojvođanski ligaši diče svojim nasilnim čelnikom. LDP, pak, smatra da nema ničeg spornog ako vođ stranke koristi u politici stečene veze i obaveštenja za pokretanje i razvoj privatnog posla; a nekim građanima nije smetala ni osnovana sumnja da sadašnji predsednik republike nije ni video fakultet za koji tvrdi da ga je u već ozbiljnim godinama završio, da glasaju za njega.
Posle ovakvih razmišljanja čoveku je žao što je uopšte sposoban da misli. No, uprkos svemu, građanin ne sme odustati od borbe za umniju zamisao budućnosti od onih koje se ovde smatraju verovatnim.
Jovo Bakić
docent na Filozofskom fakultetu BU
objavljeno: 18.12.2012.
