Izvor: Politika, 28.Okt.2012, 22:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Desetoro dece čeka zimu bez struje
Celo leto skupljamo granje da imamo čime da se grejemo. Treba zagrejati tri prostorije. Nikada nismo kupili drva ni ugalj, jer nemamo novca
Svaka zima za mene i mojih desetoro dece je posebno teška, ali ova koja dolazi biće najteža. Isključena nam je struja zbog dugova koje imamo. Prošle godine smo ostali bez struje sve do februara. Zima se otegla, deca u mraku, uz sveću uče i pišu domaći. Obratili smo se medijima, stigla nam je pomoć od šabačke firme i „Elektrodistribucija” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nam je uključila struju. Ali sve je to trajalo do pre mesec dana. Sad smo opet u mraku a da nevolja ne ide sama, pokazalo se prošle nedelje. Najstarija kći Roksanda ostala je da uspava dve najmlađe, ostala sveća upaljena da dogoreva. Supruga Ibojka i ja bili smo u bašti, sekli kupus, kada je plamen buknuo. Ostala deca takođe nisu bila tu. Sva sreća, niko nije stradao, zapalio se televizor, dečji kompjuter, deo nameštaja. Ibojka je potrošila devet kilograma praška da opere sve stvari koje su bile pune dima. Svaki dan je sa decom prala veš, nemamo gde ni da ga osušimo. Može li danas neka žena da sebe zamisli da opere stvari na ruke za desetoro dece?
Roksanda ima 18 godina i kada završi Ekonomsku školu u Šapcu, želela bi da ide na dalje školovanje. Dušan ima 17 i on i njegov šesnaestogodišnji brat Uroš se školuju u Beogradu. Stipendiraju ih „Nolkol” i „Energoprojekt”. Imaju dom, čak i džeparac, Dušan 1.000 dinara, Uroš 6.100.
Sava ima 14 godina, Suzana 12, Pavle 11, Anđelka deset, Vujadin šest, Jovana pet a najmlađa Ivana dve godine. Sva deca koja su za školu, idu u školu i dobri su đaci, primernog vladanja.
Živimo tako, što se svega odričemo. Dobijamo materijalnu pomoć i dečji dodatak od 22.000 dinara. Živimo na selu u Mačvanskom Metkoviću, imam malo okućnice i uzeo sam u zakup oko hektar zemlje. Imamo dve krave i dva teleta, jednu svinju, kokoške. Opština Bogatić mi je 2008. godine pomogla i renovirala staru kuću. Uveli smo vodu, dobili kupatilo, dobri ljudi koji su čuli za nas pomogli su nam da kupimo i neke stvari.
Ključeve nam je predao sada premijer Ivica Dačić i krstio Jovanu u crkvi. Bilo je veliko veselje, ja srećan čovek, okumio se sa ministrom, doduše simbolično, ali nije to mala stvar. Ostaće nam divne fotografije. I sada kada se nekom obratim za pomoć, zluradi se našale pa kažu, neka ti pomogne kum. A ja im odgovorim da on ima mnogo državnih problema.
Celo leto skupljamo granje da imamo čime da se grejemo. Treba zagrejati tri prostorije. Nikada nismo kupili drva ni ugalj, jer nemamo novca. Ako bude minus 30 kao što najavljuju, ne znam kako ćemo se ugrejati.
Svi pričaju u ovoj državi o natalitetu, a niko neće da pomogne. Država mora da pomogne ovakvim porodicama. Znam da ima i onih koji kažu da je trebalo da moja supruga Ibojka i ja mislimo kada smo rađali ovoliku decu od čega će živeti. Ali, zar nije svima u interesu da se deca rađaju ? Ja ne tražim milostinju. Kada bi mi država dala bespovratna sredstva od šest-sedam hiljada evra, uložio bih da kupim traktor, ozidao štale i bavio se proizvodnjom hrane. Nikome ne bih bio na grbači. Ovako,moja deca i ja idemo da radimo kod drugih da bi zaradili samo za hranu. Uglavnom nam sve fali, navikli smo na to,pa deca i ne traže mnogo.
Ljut sam na sebe što sam ja otac mojoj deci. Vidim koliko su svi vredni koliko rade, a nikada nisu otišli ni na zimovanje ni na letovanje. Retko idu i na ekskurzije. A znam koliko dece koja ništa ne rade, uživaju. Ljut sam i na državu što nam ne pomogne. Zaslužujemo to moja supruga Ibojka i moja deca.
*Poljoprivrednik iz Mačvanskog Metkovića kod Bogatića
(Zabeležila: M. E.)
Ilija Mijatović
objavljeno: 29.10.2012
