Izvor: Blic, 31.Mar.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Desanka iz naše avlije
Desanka iz naše avlije
Premijera predstave Pozorišta na Terazijama, 'Ljubinko i Desanka' koja je planirana za drugu polivinu aprila, zapravo je 'rimejk' ove predstave rađene 1986/7. godine. Ulogu Desanke i tada je igrala Elizabeta Đorevska. 'U to vreme, kada me je moj kolega Milenko Zablaćanski pozvao da radimo tu predstavu prihvatila sam bez dvoumljenja' kaže naša sagovornica i objašnjava. O toj predstavi sada mislim kao o nečemu što je bilo više intuitivno, što smo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << igrali po nekom svom osećaju nošeni željom da se sve kaže odjednom. Sada pak, i Milenko i ja, tumačimo i osvešćujemo neke stvari koje tada nismo ni primećivali.'
I u tom komadu Aleksandra Popovića, poput njegovih drugih komada, reč o jednom čudnom, netipičnom soju ljudi, do koje mere je ta okolnost prednost?
- Kada smo prvi put radili predstavu ja sam slušala objašnjenja i priču Milenka Zblaćanskog o tome kakva bi ta žena mogla da bude. Tada nisam ni znala da takvi ljudi uopšte postoje i išla sam kuda me je on vodio. Međutim tokom svih ovih godina, ja sam takođe dolazila u kontakt sa mnogo takvih ljudi, neke od njih je doneo rat i u naša dvorišta. S druge strane, prestala sam da se bavim samo sobom, kao što čine svi mladi ljudi, već sam počela da se bavim uglavnom drugima. Hoću da kažem, sada sam i ja upoznata sa drugom stranom života pa i tom vrstom ljudu.
Radnja tog komada je smeštena je na groblju, da li je to olakšavajuća ili otežavajuća okolnost?
- Mislim da je Aca Popović radnju locirao na groblju radi ukazivanja na povezanost života i smrti. On je hteo da kaže da je i groblje deo života i da se ceo život sastoji od raznih trenutaka, pa i takvih. Nedavno sam čitala jednu knjigu posvećenu životu jedne žene, u kojoj se prati njen, inače vrlo buran život gde ona na kraju, spokojna i mirna, odlazi sa ovog sveta. Iznenada sam osetila veliku teskobu i iznenada me zapljusnula ta činjenica da život jednom mora da se završi. No, bez obzira na to moj pogled na svet je pozitivan i vedar. Slično je i kod Ace Popovića.
Nasuprot ovoj temi u vašem matičnom Pozorištu na Terazijama, podrazumeva se pevanje, je li to razlog za dodatno zadovoljstvo?
- Sada je vreme kada su se mnogi glumci okuražili i počeli da pevaju, čak i oni koji ne umeju. Međutim, dobar glumac uvek može glumački da pokrije to što izvodi jer tačno zna šta peva i zašto peva.
Neko vreme vas nije bilo na beogradskim scenama, smatrate li taj period lošim?
- Pripadam generaciji koju čine usamljeni pojedinci, slobodni strelci. I ove generacije pre nas i ove posle nas, umele su da formiraju svoj klan, u pozitivnom smislu te reči, znači da se okupe oko neke ideje i rade. Posle recimo sedam premijera u jednoj sezoni, kako je bilo na početku moje karijere, desilo mi se da nisam imala premijeru pet sezona. Onda me je gospodin Bradić pozvao u Kruševačko pozorište gde sam odigrala nekoliko uloga, i meni je tamo bilo dobro. Sada sam ponovo ovde i opet mi je dobro. Treba samo verovati i voleti to što radiš.
Da li ste se zbog tog iskustva angažovali u radu glumačkog sindikata?
- Ne samo zbog toga. Mi smo čudan narod koji uopšte nije spreman na kolektivno delovanje, nekako volimo autoritete, ponekad mi se učini da ni pare nisu presudne. Zvala sam sve glumce iz mog pozorišta, objašnjavala im telefonom o čemu je reč, da teba da se ogranizujemo - i ništa. Ogromna većina je rekla, u redu potpiši me. Svi su za, ali da neka drugi to uradi za njih. Međutim, nije tamo potreban njihov glas već prisustvo. I ne samo u sindikatu. Željko Jovanović
