Izvor: Vostok.rs, 16.Dec.2016, 13:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demokratija - velika laž našeg doba
Ko zna šta je to najteže u životu monaha? Iako nisam monah, znam šta je u pitanju i reći ću vam. To nije fizički trud i nisu duge crkvene službe, nije čak ni čednost, već poslušanje. Odricanje od svoje volje. Radi onako kako ti kažu, a ne onako kako ti misliš, ne kako bi ti hteo. Zaboravi svoje «ja mislim». To je ono najteže. Složenije od svega. Jer svi smo mi svojevoljni i samovoljni. Čitamo molitvu Gospodnju «da bude volja Tvoja», a sami sebi šapućemo slatke reči: «Moja! Da bude volja moja! Neka sve na svedu bude po mome, sada i uvek, i u vekove vekova». Zar nisam u pravu?
«Odseci volju svoju i utihnuće Ad» – govorio je Blaženi Avgustin. Kakve reči! Pakao je ispunjen svojevoljnima, koji spore sa Bogom o ustrojstvu sveta. Oni bi hteli da postanu barem savetnici Tvorca, ako već sami ne mogu da postanu tvorci. A njihovo mišljenje su prenebregnuli, nisu ih ni pitali kako svetom treba da se vlada. Kakva uvreda. Zarad toga vredi dići bunu, koja vodi u večni plamen. Baš tako misle zle sile. «Ja sve znam, a oni mene kroz vrata. Sad ću ja ceo svet da spalim, jer im je palo na pamet da sam ja, tako jedinstven i neponovljiv, samo prosečan čovek u stroju». Svojevoljnost je bič nebesa, jer se tamo jednom davno pokazao buntovni anđeo. Svojevoljnost je i bič zemlje, «jer siđe k vama đavo u jarosti velikoj, znajući da malo vremena ima» (Otkr. 12:12). Ljudi su, kroz svoj prvobitni greh i palu prirodu, postali svojevoljnici i samougodnici. Žrtve zlih sila. Oni posvuda odbijaju da služe i ugađaju Bogu Svetome. A mi se čudimo što su političari često lopovi i prevaranti? Eno, onaj se toliko nakrao, drugi čini nezamisliva nedela... A vi, šta hoćete? Da vas služe? Vama da služe? Prekrstite se.
Po logici predstavničke demokratije, narodni poslanici treba da budu lišeni svoje volje u korist birača, na isti način, na koji su monasi iskušenici podređeni igumanu. «Ja ću samo ispunjavati volju birača, koji su me ovlastili da ih predstavljam. Svoje volje nemam! Odrekao sam je se u potpunosti, do kraja mog mandata u korist mojih birača.» Tako treba da zvuči svaki liberal i demokrata, koji je u praksi samo brbljivac, član neke partije, lopov koga zanima jedino njegova lična korist. Zar ne mislite da demokratija zahteva nemoguće od jednog čoveka, koji ne veruje ni u šta, ne zna uopšte šta je to blagodat i kojem je najviši cilj u životu lični komfor, neprestano zadovoljstvo i da njegove gazde budu zadovoljne? Kako on može da izvrši najveći duhovni podvig i da se liši svoje volje? Demokratija naređuje: služi narodu, zaboravi na sebe, prinesi sebe kao žrtvu i živi za one, koji su te izabrali!
Dozvolite mi da kažem da je to čista glupost! To je prenos duhovnih zahteva u svet koji se sastoji od čistih bezbožnika. Političari ne umeju da žive za ideje, jedino za svoj džep. Shodno tome, zahtevati od prolaznih političara požrtvovano služenje, je vrlo glupa zamisao. Neće oni sputavati svoju volju. Jednostavno neće. Ne bi ni umeli, čak i ako bi hteli. Ko može da ih nauči da danima ne progovore, da se posvete molitvi i postu? Sve to znači da je predstavnička demokratija duhovni blud i apsurdna greška.
Monah vrlo dobro zna, koliko je snage potrebno da se suzbije svoje «ja», kako bi se razvila poslušnost prema bogopostavljenom igumanu. Ali tu se radi o monahu. On je prošao kroz suze, blagodat obraćenja veri, čudo postriga i kroz mnogo drugih iskušenja i blagoslova. A političar nije prošao kroz sve to i ne želi sa tim da ima nikakve veze. On misli da je iguman, koji može drugima da naređuje šta da rade. On ni ne misli da ograničava svoju volju radi birača. Nije on zato došao na vlast. Da sluša svog gazdu još i može, ali birača – nikad. On se preko grbače naroda uspeo na politički Olimp, odakle može da pljune na sve što gamiže pod njim. To je sve što on želi. A mi od njega očekujemo, u skladu sa propisanim mehanizmom, da se odrekne svoje volje u korist naroda! To je načelna greška. Demokratija je sveta krava, koja ne trpi kritiku. Svaka žalba upućena tom sistemu, tumači se kao žestoko huljenje. To je rezultat totalitarnog ispiranja mozga. Međutim, unutar tog zlatnog idola, krije se obična paučina. Sve je to šuplja laž.
U osnovi demokratije nalaze se visoka duhovna načela (kao što je žrtvovanje sopstvene volje), koje nije lako ispuniti ni uz pomoć blagodati. Ta duhovna načela mnogi gotovo i da ne primećuju. Pa, pošto su tako neprimetna i nerazumljiva, niko ne pokušava ni da ih ispuni. Sve se pretvorilo u puste fraze, poziranje i manipulaciju javnim mnjenjem. U tom smislu, demokratija je «velika laž našeg doba», o kojoj je pisao Konstantin Pobedonoscev, na čije istoimeno delo upućejemo pažnju naših čitalaca.
Pobedonoscev precizno, kao skalpelom, secira parlamentarizam, kako bi ogolio njegovu lažnu suštinu. Parlamentarizam funkcioniše samo u teoriji, gde se lako osmišlja i predstavlja. Taman kao i revolucija i sve što sa njom ide. Teoretičar zamišlja određeni mehanizam gde svi subjekti igraju ulogu zupčanika. To nisu živi ljudi, već funkcije. Birač, narodni poslanik, svi oni označavaju samo određene funkcije, iza kojih se kriju žive duše. To je mehanicistički pristup, prenet u sferu analize društva. Društvo je mehanizam, a svako unutar njega predstavlja zavrtanj ili nešto slično. Kada je Staljin pričao o funkcionerima kao o «šrafovima», on je izražavao već utemeljene, evropske političke principe.
Ali suština je u tome da ljudi nisu zupčanici. Oni imaju svoju volju. Oni ne ispunjavaju samo zadate funkcije, već i deluju u skladu sa svojim zadovoljstvom. Ljudi ulaze u politiku, ne da bi služili, ne da bi ispunili neku apstraktnu funkciju, već da bi se domogli moći. To je mana svakog političkog sistema. Zar to nije svima jasno? Ako bi svaki deo mašine imao svoju volju, mehanizam nikada ne bi funkcionisao. Tako i demokratska mašina, koja se sastoji od svojevoljnih i nesložnih delova, stoji i rđa, a mitinzi i debate se besmisleno nižu.
Ipak, neki će pokušati da nas uvere da demokratija funkcioniše. Na primer, Amerikanci i Evropljani. Njeni plodovi su očigledni. Da, demokratija je funkcionisala. Funkcionisala, u prošlom vremenu, kao privremeni i odgovarajući politički sistem, a ne kao večni mehanizam. Ona se troši i umire pred našim očima. Njen posmrtni ropac odjekuje svetom. Ona je funkcionisala, dok je živeo tip ljudi, koji ju je i uspostavio. S nestankom čoveka, koji veruje u demokratiju, nestaje i ona sama. Ona će umreti. Uvenuće neminovno.
Demokratija može da funkcioniše, u punom obimu, samo u moralno-religioznom društvu. «Naše ruke su žuljevite od teškog rada. Mi nismo besposličari. Naše žene rađaju po sedmoro, desetoro dece, a za abortus nećemo ni da čujemo. Homoseksualcima je bolje da izbegavaju našu varoš. A ako ne ideš nedeljom u crkvu, neću ni da se rukujem sa tobom. Ma ne samo ja, već i cela ulica, celo mesto. Mi znamo da se veselimo, a znamo i šta je rad. Poštujemo Boga kako umemo, kako su nas naučili, a ako ustreba znamo i da ratujemo.» Takvi ljudi su stvorili demokratiju i sve njene procedure: izbore, debate, proteste, opozive. Jedino uz njih te procedure imaju smisla i mogu da funkcionišu. Drugačije nikako. Drugačije, sve truli i sve se raspada. Procedure su još tu, ali nestaju ljudi, koji su ih izmislili i na kojima se one drže. Znači, uskoro će nestati i same procedure.
Rusi glume demokratiju. Mi, do kraja, ne verujemo u demokratiju. Da, želimo slobodu, ne želimo da nas policajci bez razloga pretresaju na ulici. Želimo mnogo toga. Želimo da odlažemo deo plate za školovanje svoje dece i za putovanja. I mnogo šta. Ali u demokratiju ne verujemo. Nama su je nametnuli, a mi se pravimo da smo u nju poverovali. Ali to nije istina. Svaki Rus zna da vlast ne može da se unajmi kao neki menadžer (to je utopija), to su ljudi koji služe državi. Ako si na vlasti, ima da služiš. Kao što služi sveštenik, lekar i učitelj. Kao vojnik i policajac. Ti ne pripadaš sam sebi. I u svakom trenutku mogu da ti oderu kožu, ako pogrešiš, i ti to znaš. Služi. Ne zarađuj i ne grabi, već služi. Starima, napuštenim mališanima, samohranim majkama, deci... Služi čitavom društvu. Rus razume jedino takvo služenje i daje svoj blagoslov. Zato smo svi mi u duši monarhisti. Svi ostali sistemi nam izledaju lažno, i ako ne možemo uvek to da argumentujemo. Zato vam skrećem pažnju na Pobedonosceva i na njegovo delo «Velika laž našeg doba». Tamo je objektivno i razumno opisan mehanizam izvikane demokratije, sa svim njenim skrivenim porocima, koji nam nisu sasvim poznati. Konstantin Pobedonoscev zalsužuje da ponovo bude otkriven.
A nama ostaje da živimo, koliko nam Bog da. Uzgred, treba da idemo i na izbore, mada ne verujemo u korist od njih. Treba da živimo i tragamo za duhovnim smislom u vavilonskom haosu, koje nas okružuje. Jer, u svemu postoji duhovni smisao. Treba živeti i pisati o tome. I raspravljati o pročitanom.
Protojerej Andrej Tkačov
S ruskog Aleksandar Đokić,
Pravoslavlje
