Izvor: Blic, 18.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demokratija, to je licemerje
Demokratija, to je licemerje
Ajme meni, ma ća je ovo. Kol’ko svita?! A šta bi bilo dobro doć do jednog piva. Ma sve ću vam govorit, samo da okvasin grlo - govorio je šeretski glumac Ivica Vidović. Naime, sve se dešava u sitnim noćnim satima, tačnije nedeljno jutro, oko 4, na terasi Narodnog pozorišta u Somboru. Bila je gužva kao da je podne. Ispod terase, i u foajeu takođe. Reč je zapravo o završnici 11. somborskog pozorišnog maratona, koji je trajao tri dana, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prikazao niz predstava i drugih programa, a okončao se 'Antigonom u Njujorku' J. Glovackog, u režiji J. Juvančića i u izvođenju Teatra Rugantino i Teatra ITD iz Zagreba, u kojoj između ostalih igra Ivica Vidović, zatim je usledio kabare Gorice Popović 'Izvolte sličicu', a potom proglašenje godišnjih nagrada tog pozorišta (dobile su Biljana Keskenović i Tatjana Šanta Torlaković) i tradicionalni 'cvetni udar' kada se publika i glumci ‘gađaju’ cvećem.
U razgovoru za 'Blic' Vidović kaže da ga ovakve manifestacije raduju i vesele, ali da je već pomalo umoran od turneje po Srbiji.
'Ovo mi je deseto izvođenje za kratko vrime u raznim gradovima Srbije... ma bilo je i lipo i naporno.'
Bili ste pre dve godine na ovim prostorima, da ne spominjemo vaš rad u vreme SFRJ. Da li su vam se gradovi u kojima ste nastupali promenili?
- Mi van živimo ko skitnice. Dođeš posle podne u grad, malo prije predstave, odigraš komad zatim, onda odeš nešto popit, pojest i ideš dalje. Nimamo puno vrimena za razgledanje i da je teško iz te vizure (pr)ocenjivat stvari. Nikad van nomadi ne razmišljaju puno o tome.
Ipak, šta kaže vaš špur?
-To je sve malo drugačije sada. Kao da se lakše diše. Ma šta vi to mene tu ispitujete. Mi smo glumci između sebe vrlo dobri prijatelji, mnogo bolji nego što su to političari. Nismo ni mi cvećke, al’ isto bi oni mogli štogod naučit od nas.
Kako publika prihvata ‘vašu’ 'Antigonu'? Na ovom prostoru taj komad je radio Bora Drašković.
- Znam da je Bora to radio, nisam, nažalost, vidio predstavu, ali san čuo da je lipa. Vidite, to je jedna univerzalna priča i tema koja, izglida, postaje sve više aktuelna i koja se tiče svakog od nas. Predstava priča o beskućnicima, o ljudima koji su iščupani iz korena, a takvih ljudi ima od Splita do Zagreba, od Beograda do Niša, i mnogo dalje i mnogo više - širom svita. Znate onu rečenicu u komadu, koju lik kaže na kraju - da na svakog tristotog građanina, po novim statistikama, dolazi jedan beskućnik. Znači da se večeras u kazalištu nalazila bar jedna osoba koja će uskoro bit beskućnik. A ima beskućnika, ima ih... šta je samo učinilo ovo vrime tokom zadnjih desetak godina. Kol’ko je ljudi ostalo biz kuća, mi to i ne znamo tačno.
A kako vi to doživljavate, kao sociološki fenomen ili...?
- Čujte, kako da doživljavam? Čovik koji je ima’ kuću pa je više nima je drugi čovik. Možda će se država pobrinut za to (smeh), ako taj neko ne može da riši stvari. Čujte, i ja san imao kuću pa sam je ostavio, imao sam ja malo više brakova, pa sam svakoj ženi ostavljao kuću ili stan. I bježao.
Jeste li i vi sad beskućnik?
- Sad sam momentalno dobro udomljen, ali ne znam do kad.
I, kakav je to osećaj?
- Pa postoje valjda prijatelji, da van pomognu, i prijateljica. Ma nemojte me ispitivat, čovik sam koji voli da se šali ali se teško otvara.
Lik u predstavi, odnosno policajac pita publiku šta je to demokratija...
- Demokracija je, valjda, ono u što bi mi tribali ić, di će nam biti bolje. U predstavi policajac kaže da ona podrazumeva ista prava za sve, za predsednika države i poslednjeg skitnicu. Ali vraga... Vidite i vi koliko je to cinično i licemjerno izrečeno. Koja demokracija?! Priča o ljudskim pravima?! Ma to je veliko i skupo licemerje... prije svega američko. A to triba platit, još kako. Tatjana Nježić
