Izvor: Blic, 12.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demokratija je veoma snažna zver
Demokratija je veoma snažna zver
Govoriću na italijanskom jer ga nisam zaboravio!', počinje dijalog prof. Đovani Sartori, predavač na Columbia univerzitetu u Njujorku, osnivač katedre za politikologiju na Univerzitetu u Firenci, autor udžbenika 'Demokratija, šta je to' (upravo objavljenog na srpskom ), studije 'Homo videns', o tome kako homo sapiens, produkt pisane kulture, postaje onaj kome reč biva zamenjena slikom, uvodničar u listu 'Corriere della sera', gost Italijanskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << instituta za kulturu u Beogradu. Kako vam se čini u Beogradu?
- Mnogo je življe nego što sam očekivao. Dolazim iz Irana, a tamo je - deprimirajuće. 'Demokratija, šta je to'?
- Odgovor zavisi od mog duševnog stanja. Kad sam umišljen, kažem sebi: pa ja sam jedini pozvan da odgovorim. Šalim se. Ima bezbroj knjiga o demokratiji, ali nijedan autor se nije usudio da joj da taj naziv. Visio je u vazduhu. Ukrao sam ono što može da se smakne. Moja knjiga je sažetak ogromne bibliografije koja se tim problemom bavi. Niti sam otkrio toplu vodu, niti mi je bila namera. Demokratija je složena zver. Ja sam samo tu zver učinio razumljivijom, radi studenata koji za ispit dobiju pedeset knjiga da je prouče. Jadni oni!
Zbog čega demokratija, a ne demokratije?
- Kao što se govori o ravnopravnosti i ravnopravnostima, ili slobodi i slobodama, može i o demokratiji i demokratijama. Baveći se time šta je demokratija već pola veka, u startu se postavilo pitanje ima li konstitutivna demokratija alternativu u komunističkoj demokratiji. Ta rasprava je počela kad sam rođen i trajala je do kraja 80-ih. Po mom mišljenju postoji samo jedna demokratija - liberalna. Iz nje je nastala ustavna, i to je istorijski dokazano. Komunistička ne postoji i to je takođe istorijski potvrđeno. Možda sam jedini među kolegama koji je pročitao celog Marksa - jer je dosadan - i smem sebi da dozvolim da ovo tvrdim. Zašto je 'zver' složena?
- Zato što ju je teško izgraditi, a još teže njome upravljati. Osnovno načelo demokratije jeste da većina donosi odluke kojima se rukovode svi u društvu, i manjina - da ne bi bilo ubijanja. Načelo većinskog odlučivanja ne sme da bude apsolutno. Pojednostavljena definicija glasi: odlučuje većina poštujući prava manjine. Ali, to nije lako. Kad načelo većine postane apsolutno, onaj ko pobedi na prvim, demokratskim izborima, pobeđuje i na narednima. Dakle, prvi izbori su i poslednji. Je li moguće kontrolisati većinu?
- U konsolidovanim, zrelim i mirnim demokratijama, poštovanje manjine se podrazumeva. Niko za Sjedinjene Američke Države ne može da kaže da ne uvažavaju manjinsko mišljenje. Većina nije monolitna, već je čine konkurentne manjine. Eto unutrašnje kontrole. Postoji i model demokratije udruživanja. Tada nema one monstruozne većine koja onemogućava drugačije mišljenje. Alarm 'tiranije većine' uključen je još od 18. veka, u Americi na primer, ili sa Džon Stjuart Milom. Protivteža je upravo ustav koji služi kao odbrana od tiranije. Budući da se bavite i ustavnim pravom, koji je vaš konkretan predlog?
- Reći ću vam na primeru Južne Afrike gde sam pozvan da ponudim rešenje problema. Ekstremni slučaj. Palo mi je na pamet kako zaštititi manjinu od većine (20 odsto naspram 80 odsto!). (Nekad i ja imam ideju, nije samo da preuzimam tuđe! Ha, ha, ha.). I u politici treba imati mašte! Smislio sam kako da se beloj populaciji omogući nadziranje Ustavnog suda. Ideja stvarno nije bila loša. Predviđala je da u njemu sede pola jednih pola drugih. Ustavni sud ne odlučuje, napominjem, samo može da stavi veto na odluku, ako nije pravična. Nažalost, Vlada nije prihvatila moju ideju. Mislili su da je izlaz u koalicionoj vladi. A to, znamo, nije rešenje, jer u takvoj vladi opet odlučuju oni u vodećoj stranci, a ako se druge pobune, predlozi bivaju odbačeni. Ovaj primer vam navodim, jer je upravo kod vas, u Jugoslaviji aktuelan... Što je više poslaničkih grupa, teže je upravljati. Sve zavisi od prioriteta. Kad zemlja ima problem upravljanja državom, upravljanje mora ići na uštrb predstavničkih tela. Tako ja gledam na rad vašeg parlamenta. Kad jednom nekog izaberemo, ne znači da sledećih pet godina treba da budemo njegovi robovi. Dijalog između glasača i predstavnika mora da bude stalan. I veoma osetljiv: moraju imati na umu reizbore, rejting-liste... Iako se kaže demokratija, smešno je misliti da bilo gde demos (narod) obavlja vlast. Narod je mejnstrim vlasti. Čak ni u Italiji gde od 55 miliona stanovnika, 40 miliona glasa. Koja je danas, po vašem mišljenju, zemlja najbliža idealnom modelu demokratije?
- Svi modeli demokratije imaju nedostatke. Iako živim u Americi, pre sam Evropljanin, nego Amerikanac, možda čak previše Italijan. Najbliži sam engleskom modelu. Bitni su uslovi koji omogućavaju demokratiju, a Velika Britanija u tom domenu kulture ima dugu tradiciju. Kakav biste savet mogli dati srpskoj vladi?
- Svakako da putujući kroz Jugoslaviju ne mogu ni zamisliti da engleski model ovde bude primenjen, jer uslova nema. Engleski model je stasavao decenijama. Jesam li diplomatski izbegao odgovor? Zar ćete?
- Šalim se. Vaš gorući problem je vladanje. Prvo bih promenio izborni sistem. Užasan je! Kako može da se vlada kad imate 18 partija u većini i još nekoliko u opoziciji. Dakle, treba menjati noge sistema - ono na čemu on počiva. Potom napraviti prioritet: da li je cilj imati što veći broj predstavnika ili je cilj upravljati zemljom, za čim, mislim, Srbija vapi. Milena Marjanović
