Izvor: Vostok.rs, 15.Dec.2012, 11:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deda Milojko
15.12.2012. -
E moj sinovac, ponuka me na ovo pisanije jedna vest koju pročitah onomad na ovi „elektronizovani mediji“. Naslov kaže „Truju nas na milion načina!“
Kad pročitah uplaši se, živi stra me izede, ali jopet kad bolje razmislih, i nije to sve baš tako crno. Jes vala da nas truju i kroz vodu i ranu, zaprašuju iz vazduh ko komarci, kače one „radioaktivne antene“ gde im se ćefne- i ondak se mi Srbi, srbende, srbčići, srbijanci i drugosrbijanci- koprcamo >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << ko zamašćeni šaran tovljenik na suvo...
Jesam ja prost deda, seljak, neki me zovu i gedža, džudža, bidža… i kako još ne- ali sam i poprilično pismen, pismeniji od mnogi ovi što danas sedu u onu polupraznu skupštinu, i po ceo dan bleju ko telići u onog mog kolegu penzionera, koji više vodi računa za svoju bešiku, nego za svoje skupštinsko stado. Više ti vrede oni moji predratni 12 razreda u „mušku gimnaziju“, nego svi njiovi MRsovi, DRsovi, BAsisovi, i sa šta se sve već nisu zakitili (na razni sumnjivi načini).
Kažem ti ja sinovac, da se ne brineš mlogo za svu tu laprdaniju, jer ima više godina, a možda i decenijski razmak, kako sam ja pročitao jednu vest, iz papirne novine, koja me uistinu (us)pokojila…
Zapadni naučenjaci su radili razni testovi sa kunići, takođe i sa neki „kunta kinte zamorčići“, i došli do zaključak, da bi za današnji moderni čoveci najveća opasnost bila zdrava rana i zdrava okolina (svi prirodni sastojci uključeni).
Kažu oni, kad bi današnji čovek počeo da jede zdravu ranu ko naši preci pre vek, dva… i kad bi počeo da udiše onaj stari dobri nesmogiran i nezaprašen vazduh (s ovi „kemorepovi“)- taj čovek bi ondak crko odmak ko bubašvaba, ili u najgorem slučaju bi bio zombiran i počeo da riknjava na „odloženo plaćanje“…
Kažu ti naučenjaci, da je naša čovečanska vrsta toliko hemijski evulirala i mutirala, da bi za nas sve što je nekad bilo zdravo, sad postalo mlogo nezdravo!?
Zbunilo to i mene sinovac, ali kad malo bolje razmislih, svatih da jeste tako. Evo, sećam se tamo 70ih, kad se u našu Bačinu vrnuo da živi onaj naš baksuzni „Žika gestarbajter“ nakon 25 godina crnčenje u Englišku, i počeo da se zdravo rani, i još zdravije da pije… nije sastavio ni dva meseca, i jadan ispusti dušu ko onaj šaran tovljenik na suvo.
Doktori u Varvarin kazali „ubila ga zdrava rana i zdravi cug“. Mada neki zli seoski jezici rekoše da su tome doprinele i neke naše seoske miradžike što su ga stalno ganjale za njegov…. devizni buđelar, da ne spominjem imena sad ovde, će me utepaju ovi moji seljaci.
I jes vala sinovac, sve ti je to tako. Priznali mi Srbi, srbende, srbčići, srbijanci i drugosrbijanci- to ili ne, upravo i jeste tako. Mutirali smo mi sinovac, ne samo fizikalno, nego i mentalno, i u svaki drugi pogled. Al ne na bolje, nego na gore…
Al ono što mene brine sinovac jeste ova mentalizovana mutacija koja je zveknula u glavu većinu naših srbenda, pa tumaraju između ovi mobilni, harponizovani i drugi „Dinkićevi repetitori“ ko muve bez glave. To me mlogo brine.
Jerbo, oni se danas stidu i svog imena, i neće, ili ne umeju više da pišu ni našu azbučnu ćirilicu, karikiraju naš Srbski jezik s neke tuđinske reči, crkvu zaobilaze „ko kiša oko Kragujevac“- jedino što se dobro nakrkaju i iznapijaju za slavu, i ondak zapevaju hanuku- ko onaj naš crni precednik „Crni Toma“.
To mene boli sinovac, ta naša mentalizovana mutacija, mnogo više nego ova bijološka. Mora da se sad naši upokojeni otac Milutin „solunac“ i deda Prokopije (što u prvi balkanski „zakla onog tutu bugarina“), prevrću u grob, kad „odozgo vide“ na šta smo to spali, mi današnji Srbi, srbende, srbčići, srbijanci i drugosrbijanci.
Mora da im je mlogo teško, i da nas se stide do nebo nebesko. Evo i mene dok ispisujem ovo mučno pisanije, izede živ sram…
Da mi je onomad neko reko, da će vako da istrebe Srbsku ćirilicu u Srbskim varošima i kojekude drugde, i to naši domaći dušmani; Da će vako da nam unakaze narodni jezik i zamene ga sa neki novi jevropejski izpederisani jezik; Da će nas- časne i slavne oslobodioce Balkana u oba svetska rata da proglašavaju za ratne zločince, i da će ove fukare na vlasti našim krvopijama i ratnim zločincima da razvlače crvene tepihe; Da će ova fukara na vlasti da trguje Svetom Lazarevom zemljom za neki pišljivi datum, još smrdljivije (i popišljivije) kandidature, za tamo neki „Jevropejski četvrti rajh“- Ja bi mu sinovac tad reko da je lud…
Ali sinovče moj, danas ja tvoj čiča Milojko, više ne znam koji je ovde lud, a koji je zbunjen. Ne znam više ni koji je Srbin, a koji je (Sr)BinLaden, a Bogami kad odem u onaj uvrnuti Beograd, ne znam više ni šta je muško, ni šta je žensko…
Sve se to izokrenulo, izvitoperilo, izmutiralo, moj sinovac, više me stra da izađem iz kuće, jer neznam kakvi me mutanti i zombirani Srbi čekaju iza ćoška …
Unakaziše nam naciju sinovac, ne daju nam da budemo Srbi… Ako nas i oni ne dele, ondak se delimo sami… Eto,onomad neki novi „srbijančići“ bi da nam ukinu naciju SRBsku i da nas preprave u neke „srbijance“, a ondak ovaj kusur od zemlje da nam preimenuju verovatno u „Srbijadiju“.
Može biti kad pročitaju ovo moje pisanije i da dođu i na ideju da nas proglase za „srbmute“, a ovaj kusur od naše otadžbine da prozovu „srbmutijom“… Znam da lupetam sinovac, ali ne bi me čudilo da se i to čudo desi. Ako se ne opasuljimo na vreme!?
U čudnim vremenima živimo sinovac, i o naše sudbine odlučuju oni koji i nisu baš tako „naši“. Samo se taki predstavljaju, obećavaju nam med i mleko, dele laž kapom i šakom(ništa ih ne košta- jerbo obraz nikad nisu ni imali), i nažalost mnogi naši „zombirani srbi“ nasedaju na tu njiovu paralažu…
E pa vreme je sinovac da kažemo glasno i jasno NE, vreme je da opalimo šakom u ovaj naš domaćinski astal (dok ga još ima) da se zatrese cela Srbija…
Nije dockan sinovac, nije dockan, ima još nas Srba- kao što to pokazasmo i celoj Srbiji i celom svetu u ovaj prošli ponedeonik na onaj veličanstveni narodni skup „Nikad granica“.
Dobro smo zatresli onaj klimavi „beogradski astal“, a tek će ga zatresemo- i sa njega „otresemo“ sav onaj antisrbski i parazitski okot i nakot, što iz ove naše mučenice Srbije ispija poslednje kapi krvi u ime njiove krvožedne „evroatlantske pijavice“…
Otresimo tu pijavicu sa naše kože sinovac, i zgazimo je, tako da od nje ostane samo jedna tamna mrlja, i ondak junački zakoračimo u Slobodu. Jerbo život bez slobode i nije život, sinovče moj…
SRBI LI SMO BRAĆO- IL SMO „SRBMUTI“!?
Miodrag Novaković,
Izvor: SRBski FBReporter
