Izvor: Blic, 29.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deca su mu ostala neutažena želja
Nemam šta da ti poklonim za venčanje, iako znam da sam ti zamenjujem oca, ali ću ti napuniti kuću slikama, rekao mi je brat kad sam se udavala. Tako počinje svoju životnu priču Vera Dorner, Lubardina najmlađa sestra.
Detinjstvo
Bilo nas je šestoro dece: Petar, Jelena, Milka, Veljko, Nikola i ja Vjera. Između Petra i mene razlika je četrnaest godina. Moje sećanje na Petra počinje od kada smo se svi zajedno fotografisali pre njegovog odlaska u Pariz. Iz Pariza >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mi je slao haljinice, pisao razglednice, iako smo u kući svi znali da tamo jedva preživljava. Čuvala sam razglednice u korpi i igrala se s njima gradeći kule. Kada sam kao odrasla devojka videla Pariz, sve sam znamenitosti prepoznavala sa tih razglednica.
- Naša majka Marija (od porodice Vujović) zabrinuto je isčekivala Petrova pisma. Naš otac Đuro odavao je lice strogog čoveka, ali uopšte to nije bio. Nekoj vrsti životne discipline nas je naučio, što nije čudno budući da je bio vojnik, ali je izvesno nosio u sebi i umetničku žicu, jer je pre vojne škole rezbario. Tada je dobio premeštaj iz Knina u Rumu, tako da smo bili bliže Beogradu, gde je Petar već živeo s Jelom. Svi smo se okupili, slikali zajedno, i tada nas je Petar obavestio da se ženi...
Prva plata majci
- Jela Jovanović je bila velika Petrova podrška. Ona je završila istoriju umetnosti na Sorboni i uvela ga je u pariske muzeje. Često su nas obilazili u Rumi. Sećam se da mi je tada iz „Pelivana" donosio belu alvu.
- U Rumi, kod nas, naslikao je kasnije čuvenu kompoziciju „Zaklano jagnje". Sećam se mirisa koji je dopirao iz letnje kuhinje dok ju je slikao. Nisam ja tada razumela šta zapravo slika. Tek kasnije sam u toj slici osetila da je kao kakav prorok predvideo veliki rat. Zapamtila sam njegove reči kad je ponovo, sa Jelom, kretao za Pariz: „Dođi kod nas da vidiš Pariz, jer ga uskoro više takvog nećeš moći da vidiš".
- Jela i Petar su se venčali u crkvi Aleksandra Nevskog. Prvi atelje u kome su živeli bio je u Čika Ljubinoj ulici. Petar je skoro čitav život bio slobodni umetnik. Vrlo kratko je predavao na beogradskoj akademiji. Sećam se da je svoju prvu platu - tada je već bio rastavljen od Jele - doneo majci, celu, sebi je ostavio samo džeparac. Naša majka nije imala pravo na očevu penziju... Otac je streljan, budući da je bio u kraljevoj vojsci, moj srednji brat je oboleo od tuberkuloze radeći kao fizički radnik nakon što je otpušten s posla geologa, a obe moje sestre su još pre rata umrle, jedna, sećam se, govorili su tada, od španske groznice.
Iz logora se vratio kao drugi čovek
- Petar nije nikad govorio zašto se od Jele razveo. Nikad nijednu ružnu reč o njoj nije rekao. Naprotiv, kazao mi je da bez obzira što oni više nisu zajedno mogu Jelu da viđam. Ni Jela mi nikad nije odala njihovu tajnu. Primetila sam da je po povratku iz logora (najpre u Stalagu, a zatim u Italiji) bio drugi čovek, još tiši i zamišljeniji. Te svoje teške trenutke ovekovečio je u ciklusu „Dosta krvi, dosta ubijanja" (danas u Kragujevcu, prim. nov.).
- Posle rata smo majka i ja stanovale kod Petra, na Obilićevom vencu. Tu sam upoznala svog budućeg muža, veterinara s kojim sam neko vreme živela u Bogatiću, pre nego što smo se iselili u Izrael. Kakav je Petar kao brat bio, otkriće vam njegov sledeći gest. Kad je trebalo da se udam, kazao mi je: „Nemam šta da ti poklonim, iako znam da sam ti umesto oca, ali ću ti napuniti kuću slikama". Tako je i bilo. Živim s Petrom okružena slikama iz kojih mi zrači njegova ljudska toplina.
- Tek posle deset godina mogla sam sebi da priuštim da ga ponovo vidim. Došla sam u Beograd s mojom kćerkom (Đinom) koja je tad zapravo upoznala ujaka. Čudna je bila njihova veza. Petar nije imao svoje dece i odmah ju je zavoleo kao svoje. Naime, posle razvoda od Jele, Petar je imao jednu ljubavnu vezu. Ta žena mu je rodila mrtvog sina, iste noći kada je umro i naš brat Veljko (od tuberkuloze) kraj čijeg uzglavlja je Petar bdio. Petar se sve vreme nadao da će u braku sa Verom, svojom drugom ženom, imati dece, ali mu se ta želja nije ispunila. Planirao je da nas obiđe u Izraelu, po povratku iz Indije, gde je otišao sam, posle razvoda od Vere, i ostane, kako je pisao „dok me sami ne oterate". Iznenada je odlučio da ode u Rim, gde ga je čekala Vera s kojom se izmirio i ponovo venčao.
- Ćerka i ja smo Petrovu udovicu obilazile kad bismo dolazile u Beograd, sve dok nam jedanput nije zatvorila vrata. Zašto - nikad nismo saznale.
Sam nam je crtao čestitke
„Pamtim stričev savet: Nije važno ko je kome otac, već ko je šta stvorio" (slikar Đuro Lubarda, bratanac, živi u Kanadi)
- Moj otac Veljko, geometar, upoznao je moju majku gradeći prugu Ustriprača - Foča. Venčali su se u Rumi gde je moj đed bio komandant mjesta. Majku je kad me je donosila na svijet porodio dr Blažo Kusovac, veliki kolekcionar Lubardinih djela (sada vlasništvo „Sintelona" u Bačkoj Palanci, prim. nov.). Oca sam izgubio '45, kada je pokušao da spasi svog oca od streljanja. Nije u tome uspeo. Istog dana kad je moj otac umirao, u Željezničkoj bolnici umrlo je i Petrovo muško dijete. U toj bolnici je i Petar skončao. Nažalost, Petrova istorija bolesti je nestala i porodica nikad nije saznala od čega je bolovao. No da sad, povodom stogodišnjice Petrovog rođenja, razgovaramo o nečem ljepšem...
- Petar je u mnogo čemu bio avangardan, ne samo u slikarstvu. Znajući da sam pasionirani džezer, kada su u Beogradu gostovali Luj Armstrong i Ela Ficdžerald sačekao me je sa kartama, a svom taksisti koji me je odvezao do Doma sindikata dao pečeno pile za mene da imam šta pojesti između dva koncerta. Kasnije sam otkrio i da je mnogo pre mene shvatio vrednost Bitlsa, s čijom muzikom me je dočekivao u ateljeu. Pre svih je slušao njihove ploče na jednom gramofonu donetom iz Engleske.
- Moj stric je bio nenametljiv čovjek. Malo je govorio, ali kad bi nešto rekao, voleo je da se to čuje. Pamtim njegovu misao: „Nije važno ko je kome otac, već ko je šta stvorio". Nije bio oduševljen da postanem slikar, ali mi je ipak preporučio da učim kod njegovog prijatelja profesora Hakije Kulenovića koga je znao iz Pariza.
- Imao sam i ja Petrovih slika, ali ratni vihor je učinio svoje... Sačuvao sam njegova pisma, fotografije... i čestitke koje nam je sam crtao. Cilj našeg porodičnog godinama dugog zalaganja da se osnuje fond Petra Lubarde zapravo je da se sve što čini Petrovu zaostavštinu popiše, pohrani i naučno obradi. Želimo da zaštitimo Lubardino autorstvo da bismo sprečili dalju izrada falsifikata. Da Petrova kuća/atelje zaista postane legat oko koga bi se okupljali umjetnici iz čitavog svijeta, ili bar iz onog djela gde je osvajao prestižne nagrade. Kao slikar, mogu da zamislim žestoku konkurenciju u kojoj je pobeđivao. Takav uspjeh ni pre ni posle njega niko nije postigao.
