Izvor: Blic, 11.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Danas je nepristojno biti moralan
Danas je nepristojno biti moralan
Na sceni Narodnog pozorišta Sombor nedavno je (6. oktobra) odigrana premijera komada Nebojše Romčevića 'Paradoks' u režiji Egona Savina. Priču o našem čuvenom 5. oktobru, o nama i o onome što nam se događa nakon toga dočarali su Biljana Keskenović, Saša Torlaković, Dubravka Kovijanić, Srđan Aleksić, David Dasić Daf, Ivana Jovanović i drugi.
Smeh koji se tokom predstave prolamao salom, poneka suza u publici tokom poslednjih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << scena i gromki aplauz na kraju bili su očigledna ocena predstave i svedočanstvo o njoj. U razgovoru za 'Blic' Egon Savin kaže da je baš želeo da sada radi taj komad i da nije slučajno što je premijera upriličena 6. oktobra.
- Znam ovaj komad još od 2000. kada je napisan, ali tada nisam imao želju da ga radim. Sada, 2005. godine, on dobija svoj puni smisao. Ono što je onda bila skepsa, sada je prava osuda, ono što je bila nada, sada je beznađe. Ispostavlja se da intelektualci kao društvena grupa u našoj sredini zapravo više i ne postoje. Ili su otišli u svet ili su odumrli kao neki dinosaurusi. Moram reći da sam ovde u Somboru naišao na izvanredan ansambl; sredinu koja zaista živi za predstavu, što je retkost. Toga u Beogradu gotovo da više nema.
Naglasili ste u predstavi da je nepristojno biti moralan?
- Do te tačke nas je politika dovela, ili smo mi pustili politiku da nas dotle dovede. Živimo u političko vreme, vreme surovosti, vreme tzv. tržišnih vrednosti, u kome vredi samo ono što odmah donosi dobit, a na taj način je, uglavnom, dobitno samo ono što nije moralno. To se već uspostavilo kao princip. Ne znam, verovatno tome već uče decu u osnovnoj školi. Jedan od vaših likova kaže da nije uradio ništa loše, ali i ništa dobro; da jednostavno nije uradio ništa. Nije li zaklanjanje iza principa alibi za pasivnost?
- Naši intelektualci su se krili iza, da kažemo, kolektivnog identiteta koji je stvorila ondašnja opozicija u Srbiji. Opozicija je nas tretirala kao masu, a mi smo se kao masa i ponašali: ili smo duvali u pištaljke, ili smo izlazili na ulice, ili smo lupali u šerpe, ali sve je to bilo režirano i dirigovano. Kolektivni protest mora da bude zapravo skup pojedinačnih protesta. To je, dobrim delom, nedostajalo našim intelektualcima. S druge strane, oni su, takođe dobrim delom, bili na strani te vlasti protiv koje se onaj drugi deo intelektualaca borio. I to je bio jedan od razloga zašto nije bilo 6. oktobra i zašto smo ovde gde jesmo. No, reč je o komplikovanom pitanju, a ova predstava nema želju da raspreda stvari. Ona se bavi činjenicom da su intelektualci u Miloševićevo vreme oterani na marginu, da su 5. oktobra verovali kako će biti vraćeni u centar društvene pažnje i pitani za svoju sudbinu, a da je ta nada očigledno rezultirala velikim razočaranjem. Kako kroz svoju delatnost ili van nje promišljate umetnički i društveni trenutak? Kuda dalje?
- Jednostavno, treba odnegovati kontinuitet sa onim što je kritički teatar, teatar koji preispituje vrednosti i teatar koji kritikuje anomalije. Ono što bismo mogli nazvati brehtovskim pozorištem. Dakle, kritički, problemski teatar koji je istovremeno i zabavan i duhovit i uzbudljiv, koji sam sebe izdržava. Pozorište bez kiča, arogancije ili previše avangarde - jer tada se gubi publika. S druge strane, valja graditi visoke pozorišne standarde na onome što je najbolje u dramskoj literaturi, a paralelno se baviti domaćim problemskim komadima. Vraćanje publike u pozorište dovoljno je da čovek ima snage da radi dobru predstavu, i to uvek iznova sa verom kako je pozorište nešto važno. I to je to. Kada bih želeo nešto više od toga, bio bih strašno naivan. Tatjana Nježić
