Izvor: Politika, 20.Sep.2010, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Daleko smo od dobre vladavine
Partijska oklokratija, jednopartijska i višepartijska
Neki tvrde da smo izašli iz vladavine jedne partije i da smo ušli u vladavinu više partija, no mnim da to nije baš sigurno. Sigurnije je da smo na izlasku iz socijalizma i da smo gotovo ušli u sistem čije ime, po staroj komunističkoj navici, ne pominjemo. Dobro, državni kapitalizam, pa šta? Razlikovanje državnog socijalizma i državnog kapitalizma prepustimo teoriji. Pravo je pitanje, kako Jovan Jovanović vidi i živi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tu razliku. Jovana ne zanima ni politika, ni demokratija, ni država, u meri u kojoj ga nabrojani ostavljaju na miru i ne prisiljavaju da se ponaša aktivno. Jovan ima tipičnu životnu filozofiju, hoće da on i njegova porodica žive dobro (onako kako on vidi to dobro) i da njegova deca živebolje od njega (da se manje muče i više imaju). Dakle, da se radi i dase zaradi, da se kupi i da nešto ostane! I to je za Jovana mera svih stvari. Zato je on za dobru vladavinu, a ne za onaj socijalizam ili ovaj kapitalizam.
Jovan hoće da radi što manje i da zaradi što više. Uostalom kao i onaj koji hoće što manji rashod i što veći profit. I dok ovo drugo danas ne osporavaju ni socijalisti, dotle na Jovana drvlje i kamenje. Kao, neće da radi, a hoće dobro da živi! Po neoliberalnoj logici onaj ko neće da radi za male pare taj u stvari uopšte neće da radi, jer kao, onaj ko hoće zaista da radi on radi i za male pare. Možda tu i ima istine, onaj ko hoće da pretekne taj mora da rinta. I utome je „kvaka”. Da bi se preživelo, mora da se rinta. Niko se ne pita šta je sa onim Jovanom koji hoće da živi.
Sve u svemu gotovo da smo ušli u onaj poredak koji nas prisiljava da život svedemo na preživljavanje. Država tog novog nam poretka nekako ne uspeva da nam nađe kapitalistu koji zna da organizuje naš rad ili da plati onoga koji to ume, pa da ima i za nas – da živimo, i za njega – da zaradi i da mu se kapitalizam isplati.
U ovakvom stanju stvari jedni kažu „alavi kapitalisti”, a drugi kažu „alavi radnici”! S treće strane, svi se slažemo da imamo „alave političare”!
Najvidnije kod alavih a nesposobnih političara jeste to što ne znaju šta da urade sa viškom radnika i sa manjkom kapitalista (u ove druge ne treba računati one koji umeju da kradu a ne znaju krađevinu da kapitalizuju)! Ali nije to jedino, nažalost. Stvar je u tome što naša partijska polikratija ne poznaje menadžerski posao, njena sposobnost se iscrpljuje u radu za sopstveni i za partijski džep. Vladavina neznanja i egoističke pohlepe. Nije to oklokratija (u antičkom smislu), a ako jeste onda je to partijska oklokratija, tačnije višepartijska oklokratija.
Partijski ljudi sa manjkom sposobnosti i viškom pohlepe vode mnoga tzv. javna preduzeća – u propast. Tu je normalno da se povećanjem cena pokriva nesposobnost partijskog menadžmenta, isto kao što je normalno da partijska država pokriva troškove partijskih firmi. Njihova bahatost ide dotle da se, kao ovih dana, raznim mahinacijama prikriva povećanje cena, kao da se može prikriti ono šta nam se izbija iz džepa.
Višepartijska oklokratija uspostavlja svoj svet u kojem je njihov opis našeg života – stvarnost, a ne onaj život koji živimo. U tom njihovom svetu je sve moguće, pa i rešenje naših problema. Oni svoje probleme rešavaju u našem životu, a naše probleme u njihovom imaginarnom! Tako je u sve tri grane vlasti. Tako partijsko-pravni genijalci smisle, u narodu u kojem naslednici dele i oko mrtve majke, da će dalje usitnjavanje poseda sprečiti time što neće „uknjižiti” nasledničke deobe (sličnom radnjom se onomad „sprečavala” prodaja srpskih imanja na Kosovu). Otuda „knjige” drumom, a život šumom. (Da li je Valtazar Bogišić proteran iz nastave na pravnim fakultetima?)
Otuda je, tvrdim, ona jednopartijska ohlokratija bila bolja od ove višepartijske. Ona jedna partija imala je veću mogućnost izbora jer su u njenim redovima bili mnogi, pa i oni koji su sposobni. A kako je stanje danas vidimo i po tome što u svim partijama ima barem duplo manje visokoobrazovanih, a u najvećoj partiji i mnogo manje nego u onoj jednoj ranijoj. Možda bi patuljci vladajuće koalicije postavljali bolje na važna mesta koja su im pripala po feudalnim principima kada bi u svojim redovima takve imali. No, danas najbolji nisu u partijama!
Pa ne znam, pošto se naši izbori završavaju na Kurta–-Murta i Janko–Marko način, pitam se kako bi bilo da kupimo nekog ko zna kako radi dobra država. (Kao nekad kada bi zemlja u bezizlazu zatražila kraljevića iz neke druge zemlje.) Kad već dobro plaćamo ove neznalice i kaišare, daj da platimo nekog ko zna. Dosta je ovih čije su jedine kvalifikacije partijska knjižica i savitljiva kičma!
sociolog
Srećko Mihailović
objavljeno: 21.09.2010.
