Izvor: Blic, 10.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dajem ljudima najbolji deo sebe
Dajem ljudima najbolji deo sebe
'Jedno vreme nisam radila ništa novo u pozorištu zbog nekih svojih stavova zbog čega sam se počela intenzivnije baviti keramikom', kaže Cvijeta Mesić, glumica koja je u JDP-u izuzetno odigrala svoje poslednje tri uloge i to u predstavama 'Paviljoni', 'Supermarket' i 'Skup' i koja je na neki način zaštitni znak modernog izraza Jugoslovenskog dramskog pozorišta. 'Keramikom, odnosno glinom i tom vrstom životnosti koju glima ima, počela sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da se bavim slučajno. Međutim, ja sam živi dokaz da kada je neko kreativan, onda može da se bavi svakom umetnošću. Vrlo brzo sam imala prvu izložbu, potom sam se i usavršavala u tom poslu, usledila je druga izložba koju sam imala zajedno sa Sonjom Vukićević koja je takođe dokaz da kada je neko kreativan, onda je kreativan za razne stvari. Sada već planiram još jednu izložbu, ali ovaj put upotrebne keramike, znači šolje, činije i tako dalje', kaže sagovornica 'Blica'.
Znači komercijalizovali ste se?
- Pa, da ne kažem - plavuša se setila. Neobično definišete glinu?
- Sve je energija, kao što smo i mi sami energija. I ovaj spoljašnji, materijalni svet, takođe je iluzija, jer je iza svega energija. Na taj način i glina je živa i pošto se ja inače bavim metafizičkom stranom života onda se to sve uklopilo. Glina ima takvu energiju da svakoga ko se njome pozabavi lako harmonizuje, bez obzira na to da li je nervozan, depresivan ili slično. Zbog čega niste igrali jedno vreme u svom matičnom pozorištu?
- Eto, na tom primeru se može govoriti o razlici između načina rada keramike i pozorišta. Kada ste sa glinom sami ste, neometeni i možete da radite šta hoćete i kako hoćete. Možete da zauzmete apsolutni stav. U pozorištu se uvek zavisi od svih, počev od upravnika pa redom. Tako su tada došli neki ljudi koji imaju neki drugi stav o pozorištu, koji misle da bi trebalo da se rade neke predstave za koje sam ja mislila da ne treba da budu rađene i onda sam se jednostavno povukla. Uopšteno govoreći, pitanje je čime se mi to bavimo. Ne volim kada se pozorište, umetnost uopšte bavi dnevnim stvarima, politikom na primer. Umetnost mora da transcendira, da prevazilazi život, da ima dublji pogled na svet, da vas uzdiže na određeni način i ako nije reč o tome ja onda ne želim da učestvujem u takvom projektu. A pošto sam kreativna i pošto moram da se bavim umetnošću, onda sam odabrala neke druge umetnosti ili su one odabrale mene.
Vaše poslednje tri uloge ostvarili ste u predstavama koje, na neki način, nagoveštavaju novi talas u pozorištu; da li se slažete s tom kvalifikacijom?
- Aposlutno je tačna. Ja sam i ranije radila u nekim projektima kao što je 'Dozivanje ptica' sa Harisom Pašovićem, predstavi laboratoriji zbog koje su nas, najblaže rečeno čudno gledali. Potom sam radila 'Salomu', takođe istraživačku predstavu, koja se bavila potragom za novim. To su, pored ostalog, predstave koje su mi značajne i koje ukazuju na ono što je suština - na istraživanje, pomeranje, potragu bez obzira na rezultat. I ove tri predstave o kojima govorimo su takođe nešto potpuno novo. 'Paviljoni' Milene Marković su odličan tekst, 'Supermarket' Biljane Srbljanović je bio vrlo značajna praizvedba, i na kraju 'Skup' Jagoša Markovića, reditelja vrlo specifične estetike koju sam apsolutno razumela i prihvatila. Da li se za vas može reći da pripadate krugu umetnika koji je bliži modernom pozorišnom izrazu?
- Za sebe bih rekla da sam ona vrsta glumice koja u pozorištu najviše voli istraživanje čak i ako nas publika, pa donekle i kritika, ne prihvati. Volim istraživanje neistraženog, jer šta je drugo smisao života ako ne proširenje i usvajanje novih sadržaja. U kojoj meri pratite našu pozorišnu produkciju?
- Uglavnom ne posećujem pozorište. Pored keramike bavim se i homeopatijom, lečenje biljkama, igram mnogo predstava koje su mi veoma drage. Vrlo sam zadovoljna kako sam uradila svoje poslednje tri uloge, vrlo različite uloge koje publika voli. I ja jednostavno, nemam vremena... Poštujem svačiji rad, znam koliko muke je uloženo u jednu predstavu i zato ne bih htela da govorim nešto loše o kolegama. Tačno je, ne volim literarno pozorište, ali verujem da je ono jako dobro za one koji vole tu vrstu pozorišta. Igrala sam pre izvesnog vremena u predstavi 'Knez Pavle' i za tu ulogu dobila i 'Sterijinu nagradu' ali to je vrsta uloga koju mogu da odigram bez velikog napora. Znači u toj vrsti pozorišta nema onoga što mene privlači, nema novoga i meni ta vrsta pozorišta nije zanimljiva ni da igram niti da gledam. Saznao sam za vaše makrobiotičko opredeljenje; u kojoj meri je ono deo vaše ukupne strategije?
- Makrobiotika je deo ovoga o čemu govorim. Ne može se jedna stvar raditi ovako, a druga onako. Da bi čovek bio harmonizovana celina, što on u osnovi i jeste, on mora osvestiti ono najbolje u sebi. Pošto se mnogo bavim pitanjima ko sam, šta sam, šta je moj zadatak u životu, šta bi trebalo da dam ljudima i oni meni, došla sam do zaključka da su i životinje moji prijatelji. I ja jedostavno neću više da ih jedem. Makrobiotika je korak dalje i ona pored ostalog podrazumeva da su se i naši stari hranili slično. Meso se jelo samo u veme slave i Božića. Znači, reč je o tome kako da čovek bude zdrav pre svega u glavi, jer nije u zdravom telu zdrav duh, nego je u zdravom duhu zdravo telo. Reč je o tome kako dati najviše od sebe. Ja preko scene dajem ljudima najboji deo sebe, svoju energiju koju onda oni emituju dalje, i onda to ide dalje, nadam se na ceo svet, na celu ovu našu malu kuglu. Na koji način dočekujete najavljene promene u pozorištu?
- Peti oktobar je značajan datum u mom životu i ja se nadam da će, iako nam je još uvek teško, promene stvarno doći. Tako mi se čini i da će najavljene promene u pozorištu sigurno doneti nešto bolje od onoga što imamo sada. Nas glumce je Bog pogledao zato što se bavimo nekim stvarima koje mogu da nas spasu od svega oko nas, što je prilično mračno, i što nam omogućava da se bavimo sobom, da istražujemo i preispitujemo se. Mi teško možemo da utičemo na mnoge stvari, teško možemo da promenimo nešto što je zajedničko, ali sigurno možemo da promenimo sebe. Znači možeo da promenimo svoj život koji je suviše dragocen da bi se straćio tek tako. Željko Jovanović
