Izvor: Blic, 20.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da se pogledamo u oči
Da se pogledamo u oči
Moj cilj je bio da na neki način nateram ljude da razmišljaju o svojim postupcima, bilo onima koje su učinili, bilo onima koje nisu', kaže reditelj Jug Radivojević, objašnjavajući razloge zbog kojih je prihvatio rad na predstavi 'Gola Vera' Đorđa Milosavljevića u Kragujevcu.
Ova predstava, premijerno izvedena početkom ove sedmice, ne samo da je izazvala veliko interesovanje Kragujevčana, koji do sada nisu pokazivali naročito interesovanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za svoj teatar, već i šire pozorišne javnosti. 'Ljudi bi trebalo stalno da vagaju svoj učinak u životu kako ne bi došli u situaciju poput one u kojoj se našao junak jedne druge priče, kada se hvalio kako nikome ništa nažao nije učinio. Ali je ostao bez odgovora i kada su ga pitali da li je nekome učinio nešto dobro. U vašoj predstavi je prikazano silovanje jedne devojke, i to na prilično direktan način. S kojim ciljem?
- Želeli smo da publika doživi jak emotivni udar, čija bi posledica bio mentalni proces koji pokreće na to da ljudi misle o načinu na koji žive. Ako još uspemo da neko od njih bude bolji, onda je naša pozorišna misija time ostvarena. Ludi bi trebalo da se sete onoga što smo doživeli tokom raznih ratova i bombardovanja koji su protutnjali preko nas, i da propitaju svoju ulogu u tome. Tih nesreća se još samo sećaju oni koji su doživeli ličnu tragediju, jedino još oni pamete šta je bilo. Mi ostali se više ne sećamo ni šta je bilo pre tri dana. Postoji li opasnost da, poput sličnih ekstremnih ukazivanja na određenu pojavu, ona preraste u njenu suprotnost?
- Najpre, cilj je bio da ova predstava ne liči na tipičnu pozorišnu predstavu već da ljudi sa prvim susretom sa njom, znači napolju, ispred pozorišta, razbiju tu rampu koja ih deli. Da se, kada se nađu u prostoru za odigravanje predstave, osvetljena samo sa dva neonska svetla, osvrnu oko sebe, da pogledaju druge ljude u lice. Mi smo, znači, doveli publiku u jedan ogoljen prostor i okružili je tom strahovito negativnom energijom, nasuprot koje stoji silovana devojka koja, opraštajući, čitavu stvar preokreće na drugu stranu. Ta halucinantna priča, to užasno dešavanje pred našim očima, koje se završava oktetom Kragujevačke crkve, treba da ukaže kako dalje. Mi ovde predlažemo povratak veri koja ima svoje kategorije i svoja pravila, bez koje ne mogu postojati nikakvi sistemi, počev od ličnih, pa do onog već čuvenog sistema vrednosti, i dalje. To nije moguće obnoviti bez vere u boljitak i u napredak.
Zašto ste ovu predstavu režirali baš u Kragujevcu?
- Mene su, verovatno na osnovu predstave 'Kod večite slavine', koju sam radio u Kragujevačkom pozorištu, pozvali da režiram ovaj komad koji nisam ranije čitao. Pisac Đorđe Milosavljević, inače Kragujevčanin, rekao mi je da su postojali neki pokušaji da se ovaj komad, koji je pisan još ‘97. godine, radi, ali je falio ključ, rešenje. No, čini mi se da je veoma dobro da ova priča krene baš iz Kragujevca, iz centra Srbije, i da može de se ravnopravno širi i prema severu i prema jugu. Da je predstava rađena u Beogradu, ona bi bila podvedena pod kategoriju 'beogradski egzibicionizam' i ono što je neka površnost beogradskog repertoara. Bila bi protumačena kao namerna egzibicija radi privlačenja pažnje. Utisak je da govorite o beogradskim pozorištima?
- Puno sam radio u unutrašnjosti, počev od rada sa amaterima do vrhunskih glumaca, radio sam i u Beogradu, ali se prema poslu odnosim na isti način. Jednom prilikom mi je glumica Eva Ras rekla da uopšte nije važno gde se radi, pred koliko ljudi se predstava igra, ako je dobra ona ide do Boga. Ja verujem u tu drugu dimenziju pozorišta. Međutim, tačno je da nisam puno radio u Beogradu. Ili se ja ne snalazim sa njim ili on sa mnom, ali ne želim da upadam u paranoju klanovske podele posla. To što dve godine za redom dobijam gran pri na festivalu 'Joakim Vujić', a to niko ne objavljuje, verovatno je slučajnost jer neću da verujem da postoji drugi razlog. Očekujete li promenu te inercije o kojoj je reč?
- Kada bismo iz dvadesetak pozorišta samo iz unutrašnjosti, čak i bez vojvođanskih pozorišta, sastavili jednu glumačku reprezentaciju, bili bismo u stanju da formiramo ansambl koji bi u najmanju ruku parirao beogradskim ansamblima. Ali to je mnogo dublji problem. Teško će neko u Beogradu priznati da je recimo Kragujevac postupio pravilno u radu na toj i toj predstavi, ne ulazeći u njen kvalitet. Ignoriše se, naime, činjenica koliko je dobrih predstava rađeno poslednjih desetak godina izvan Beograda. Pogledajmo šta je u tom periodu radio Sombor, šta je radio Niš, šta Kragujevac, šta Kruševac, Novi Sad... teško bi se sastavio spisak desetak najboljih predstava u Srbiji bez predstava ovih pozorišta. Željko Jovanović
