Izvor: Blic, 09.Feb.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da se ne ponovi Žankina sudbina
Da se ne ponovi Žankina sudbina
Pisati o Mileni Dravić, koja je gotovo zaštitni znak ovdašnjeg glumišta, znači pre svega prećutati mnogo toga. Jer, njena je radna biografija prebogata i ulogama i priznanjima. Od 'Prekobrojne' kada je, kako je ostalo zapisano, kao novo lice naprečac osvojila publiku pa do danas Milena ne posustaje i uvek iznova u sebi nalazi 'neka nova lica' koja daruje publici sve većom snagom i žestinom. A svojim brojnim, zasluženo dobijenim nagradama, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pridružila je i onu koja nosi ime najveće srpske glumice između dva svetska rata - Žanke Stokić, sa koje je, prisetimo se, taman i težak plašt nepravde skinula Mira Stupica uz podršku Narodnog pozorišta u Beogradu i 'Večernjih novosti'.
Susret sa Milenom Dravić upriličen je sticajem okolnosti nakon njene posete, zajedno sa Mirom Stupicom, Dobrilom Stojnić i drugima, grobu Žanke Stokić. Govorila je Milena tada o nemerljivosti nepravde koja je Žanki naneta, o umetničkim usudima, o ljudskoj (ne)moći pred životom... Svoje reči o poseti grobu Žanke Stokić završila je konstatacijom:
'Generacije koje dolaze nikada ne bi trebalo da zaborave na tu ženu koja je bila toliko velika umetnica i koja je imala tragičnu sudbinu. I da ne dozvole da se ikada nešto tako trgično desi jednom glumcu, odnosno umetniku uopšte.' Nalazite li između sebe i nje, neku tačku preseka, neki zajednički imenitelj? Da li vam je u izvesnom smislu bliska?
- Vezano za posao ne bih pravila paralelu. Pre svega zato što imam ogromno poštovanje prema toj ženi. Njeno delo je njeno delo. Naime, kako je napisala gospođa Urbanova: 'Niko joj nije prethodio niti će je ko naslediti'. Dakle, to je tako. A meni samo može da bude ogromna čast, kao što i jeste, da sam dobitnik priznanja sa njenim imenom. Čitajući o njoj osetila sam da je ona bila ono što bi mi danas u žargonu rekli, '‘laf žena', pravi drugar. Očigledno je imala veliko srce i toplu dušu. Imam utisak da bi nam svima bila veoma bliska.
Da li vi sebe prepoznajete kao laf - ženu?
- Umem da budem kad hoću, tačnije kad imam sa kim. Vidite, onda se drugačije živelo; družilo se i poštovalo. Bilo je toga u Beogradu i kada sam učestvovala u životu ovoga grada na pravi način. Ali danas... Pa, pre dan-dva pucaju i lete meci u sred grada. Više ne znaš s koje strane može da doleti zalutalo tane. To više nije grad u kome je ona živela ni u kome smo mi živeli. Kakav je to grad u kome danas živimo?
- Pre svega, grad koji se, kada je reč o pravim Beograđanima, sveo na to da oni svi mogu stati na mali stadion, kako je to rekao Duško Radović. Da se razumemo, nemam ništa protiv onih koji su došli u Beograd. Ima među njima divnih ljudi. Ali, ima i onih drugih. Pa, ako su došli u taj grad i žele da žive u njemu onda treba da ga poštuju i sa uvažavanjem da se odnose prema velikim stvarima koje je ovaj grad iznedrio. A ne da to guraju sa strane, pod tepih i da se to sasvim marginalizuje. Veliki je primitivizam danas prisutan! Vi ste umetnica koja je zbilja puno ostvarila a tokom devedesetih godina bili ste na tzv. crnim listama. Kako danas gledate na to i na najnovije društvene prilike?
- Iskreno, sa mnom je to nekako počelo da bi posle masa drugih kolega i umetnika takođe bila tretirana na taj način. Imam u sebi neki urođeni mehanizam sa izvesnim slutnjama u odnosu na stvari koje će se dogoditi. Još 1991. godine sam predosetila da se neće sve završiti onako kako smo mi očekivali. To je tada zabeleženo a biće i ponovo objavljeno. Pribojavala sam se za sve ljude koji su bili za promene, bolji život, bolji standard, bolje mogućnosti... Danas nema nigde smeha, lica su nam sumorna. Isto tako imala sam izvesnu rezervu u sebi posle tog petog oktobra - da se sve to neće tako završiti kako su ljudi očekivali. Jer, većina tih ljudi koji su tokom devedesetih bili na vlasti su, da se ne lažemo, i ostali na svojim pozicijama. Oni su se samo prebacili u druge partije ili nisu čak ni to. Čista zabluda je bila verovati da su oni otišli. To je nešto što sam osetila. E sad, u međuvremenu se ipak videlo šta su uradili ovi drugi, ljudi koji su nas vratili u svet. Nadam se da još ima iole pametnih ljudi koji neće dozvoliti da se ide unatrag. Ukoliko bi se to dogodilo to bi bila tragedija ovog naroda. Znam da je jako teško i da tokom poslednje tri godine nije sve moglo da ide naročitom brzinom, ali mora se priznati da je i kočenje bilo do daske. Bilo je i grešaka, naravno. Iako smo nezadovoljni sa mnogo stvari bila bih nepoštena kad bih rekla da se za ove tri godine nije ništa pomerilo. Pomerilo se puno toga, mnogo je stvari krenulo ka boljitku. Neka svako makar sebi samom prizna ako neće pred drugim. Jer, naši ljudi se strahovito plaše da priznaju. Kog je žanra ovo što nam se dešava?
- Urnebesna tragedija! Šta biste sebi poželeli i kao glumici i kao čoveku?
- Ne bih volela da ovaj razgovor ima političku konotaciju, ali ja bih stvarno želela da dođe neki mir među ljude, neko spokojstvo, vreme gde će svako raditi svoj posao sa puno ljubavi i puno dobrog raspoloženja... Da mi je da to doživim! A što se posla tiče volela bih da me nešto iznenadi, da me 'strefi' uloga sa kojom bih se ponela punom snagom i sa mnogo žara. Tatjana Nježić
