Izvor: Politika, 13.Jan.2012, 01:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da ne čuje zlo
Nismo mi nikaki rod, nego ostalo to tako od starine, dolaze oni kod nas, i mi idemo kod nji
Na treći dan Božića, za Svetog Stevana znao sam da će da me zapadne da idem negde na slavu. Zato sam se ceo dan varkao i nisam ništa ni jeo…Kad beše pred veče, ovi moji zadžakaše u kujne, treba da se ide kod kumova preko Morave, treba kod pašenoga u Milutovac, treba kod Đorića u donju malu…Nismo mi nikaki rod, nego ostalo to tako od starine, dolaze oni kod nas, i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mi idemo kod nji. Ja velim, da prekratimo to… al ovi moji vele, kažu – neka, nemo, da nas ne bije rezil… Te se ja podmijem malo, obučem stajaće odelo, svratim u prodavnicu i kupim kako dolikuje, mirišljav sapun, šećer u kocke, sto grama kafe, ratluk i dve čokoladice za detinju radost – i otidnem, u Đoriće…
Tamo, neću da kažem, dočekali me domaćinski. Založili kube u gostinske sobe, metnuli me blizu čela sovre, na minderluk sa šarenim čergama, posluženja kaka ti duša voli... i sve kako je Bog reko. Al, zađavola, preko puta mene sede jedno čovečište, onako omanji čovek, dežmekast, nabijen, malo proćelav al ima velike zulufe kao nekad što su se nosili…Kako je obučen u šajkano odelo, sa šarenim trikovom od vune, reko bi da je neki planinac… Ne znam kuj je taj čovek i kaki im je rod, kod Đorića dolazim godinama na Svetog Stevana – nikad pre ga nisam opazio… Kad sam izlazio po radi sebe, rekoše mi da im je to familija iz ujčevine, iz nekog sela prema Glediću, da je došo peške preko ljubostinjske šume, da se niko nije nadao da će da dođe, da se samo udubio ispred kuće – i oni ga metnuše da sedi preko puta mene… Viđao sam ja svašta u mojem veku – al ovako nešto nisam vido… Mislim, ja mogu da pojem kodžo, kad ja ručam to nema trte mrte – al ovaj iz ujčevine sa zulufima – baca čovek ki u dreš… Pojede čovek sve ispred sebe, ja sam morao da ustajem da ubodem viljuškom parče mesa zato što Đorići retko postavljali…Jede bre čovek, jede, pljeska, zbiva, gnjeca, žvaće, ispod ušiju mu se čuje samo četvrtak, četvrtak…pa gde mu ono staje, pitao sam se celo veče…A tek kako pije, smlati pet-šest vrućih rakija dok si reko piksla, pa kad udari na vino…samo ga prevrće i sipa ga u gušu, ki niz oluk…
Ne znam tačno gde i kada sam čuo ovu slavsku priču. Dugo je nosim u svom pamćenju kao amajliju lepote i bezazlenosti naroda kome pripadam. U duhu najlepše osobenosti narodnog govora i tradicionalnog pripovedanja koje ne bi promaklo ni našem dobrom Vuku Karadžiću – pričalo se, kudilo i hvalilo – kako je ko prošao na slavi, kako je koga koji domaćin ugostio, šta se jelo, šta se pilo, kakve su se pesme pevale do kasno u noć, ko je ostao da konači, a ko se dobro zagrejan od vina kao utvara u tmini lagano vraćao kući, pa sa prepunim stomakom zastajao uz plot, da se izdiše i odmori, i da oslušne tajanstveni mir prohladne zimske noći…
U osvrtu na tradiciju i baštinu Srba slava je imala nemerljiv istorijski značaj za socijalni, kulturni i nacionalni opstanak pravoslavnog naroda na jugoistočnom bedemu hrišćanstva. Jesmo li zbilja samo mi Srbi mnogo vekova unazad udarali srednjim prstom po stolu dok smo za slavskom trpezom obeležavali krsnu slavu koju nam gle čuda – ni turske dahije nisu branile? Jesu li uistinu naši preci tako stvarali buku, da Turci ne čuju dok su šapatom jedan drugome saopštavali šta ima novo, kada će se dići na bunu, kada će osmanlijskim haračlijama videti leđa, kada će doći sloboda koja će lepše umeti da peva nego što su oni pevali o njoj?
Od tih vremena ostalo nam je narodno predanje i običaj, da kada nam je do nečega posebno stalo, kada za nešto što nam je veoma važno strepimo, kada se plašimo da nešto ili nekoga ne izgubimo – kažemo da ne čuje zlo. Istorijski gledano trebalo je da prođu stotine godina da se Srbi izbore sa drugima i sa samim sobom, da mogu slobodno da misle i govore. Da mogu glasno i bez straha da će im nestati glava sa ramena – da govore sve ono što im je na pameti. Kad mogu slobodno da demonstriraju svoju nadaleko čuvenu genetsku nadmoć da se u sve i svašta razumeju bolje od drugih, da sve znaju i da mogu svima kako im se ćefne, i levo i desno, i ispod i iznad – da dele savete i packe, da kude i rezile, grde i klevetaju, opanjkavaju i kritikuju, psuju i sramote – sve i svakoga, i sve to bez ikakvih posledica i odgovornosti za izgovorenu reč.
Neka mi oproste oni srpski domaćini na čijim slavama se čuje uljudno čavrljanje njihovih gostiju pomešano sa povremenim decentnim smehom u fonu Mocartove „Male noćne muzike”, na primer, ali srpske slave su danas mesta za demokratski dijalog u izvornom smislu te reči: to su nemilosrdni ringovi u kojima se do iznemoglosti i naglas, pa ko nadjača – vodi iscrpljujuća stranačka borba naspram koje su polemike i svađe u parlamentu mačji kašalj.
Uz sarmu i pečenje koje se zaliva špricerom surovo i bez tolerancije vodi se najžešća politika, nameću se najbolja rešenja za našu posrnulu ekonomiju, saopštavaju epohalna otkrića tajnovitih međunarodnih zavera na globalnoj sceni – gde je nama Srbima uvek suđeno da budemo gubitnici i izigrani. Hvala bogu, prisustvovao nisam al’ sam čuo da se često vataju za guše. Ukoliko je neko toliko uporan pa ne razume pogubnost politike onog drugog – jedan penuši da njihovog ministra treba smeniti jer je nesposoban, drugi grmi kako lider njegove stranke ima deset stanova u Knez Mihailovoj i lanac hotela na Crnogorskom primorju na ime svog šuraka, treći viče da treba obavezno i što pre strpati u zatvor i jednog i drugog. I tako u nedogled…
Na nekoliko koraka do velike izborne predstave, do ponovne podele karata, ili plena, ili muke, kako za koga, zagrevanje za odsudnu borbu za vlast je uveliko počelo. Od Aranđeldana do Svetog Stevana – izgurasmo nekako, od Svetog Jovana do Đurđevoga dana – videćemo. Da ne čuje zlo.
Radoš Bajić
objavljeno: 13.01.2012.
.jpg)
