Izvor: Blic, 14.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li da stanem ili da propadnem
Da li da stanem ili da propadnem
Presedan je da jedan umetnik ostvari, u izuzetno kratkom vremenskom periodu, izložbe u dva najprestižnija galerijska prostora, a upravo je to slučaj Aleksandra Rafajlovića. Izložba: 'Ulica radosti' ovog autora predstavljena je u Salonu Muzeja savremene umetnosti, a od sinoć je pred publikom još jedna serija njegovih radova pod nazivom 'A memoria de', u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda… Rafajlović, inače rođen u Beranama, završio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu 1980. godine, a zatim i postdiplomske studije, na istoj školi, nakon čega je specijalizirao na 'Ekol nasional siperijer de Bo(z)ar' u Parizu. Do sada je samostalno izlagao više od deset puta u zemlji i inostranstvu. Najnoviji radovi, nastali na osnovu snimaka načinjenih na jednom groblju u Portugalu, izazivaju veliku pažnju javnosti, provociraju misli o metafizici, mnoge i zbunjuju...
'Proces snimanja je jako uzbudljiv, kao i susret sa tim fotografijama nakon razvijanja, a najveće i pravo slikarsko uzbuđenje nastaje tokom sastavljanja celina. Međutim, kada pred sobom imate dve hiljade fotografija, preti vam zbrka, mogućnosti su neverovatne, pa sam nastojao da se uvek vratim početnom impulsu za vreme dugotrajnog rada u ateljeu. Ovde se, u jednom trenutku, desilo sažimanje gledanja i viđenja, čime je fotografija za mene postala slikarska tehnika - kaže za 'Blic' Rafajlović.
Dok ste u Salonu izložili fotografije pokojnika sahranjenih na jednom portugalskom groblju, smeštenom usred grada, uveličanih do prirodne veličine, za Galeriju KCB-a pripremili ste radove u kojima nema takvih portreta…
- U pitanju je drugačiji materijal, doduše snimljen na istom mestu. Reč je o jednom frizu Madona u cveću i to je, jednostavno, priča o malim stvarima ili kako male stvari postaju velike, kako počinju da rade nešto za nas, a da mi toga nismo ni svesni. Istovremeno, u pitanju je i priča o ljudima i o njihovom porivu da neke njima bitne stvari učine lepšim, dekorišući ih na različite načine.
Fotografisali ste predvorja večnih kuća ljudi nekog drugog podneblja i izložili ih ovde. Koliko su to i dalje vaša 'lična mesta'?
- Uroš Predić je, gotovo 60 godina, slikao pokojnike na osnovu fotografija, u Srbiji. Bez obzira na to gde će biti prikazani, bitni su ti ljudi i njihovo prisustvo. Umetnost, kako podseća dr Milanka Todić, teoretičar fotografije, stvara iluziju produžetka života. Zapravo, ovo je priča o životnosti, jer iz tih lica ona izbija. Kad imate jednog čoveka – imate sve ljude i nije bitno odakle su. Možda mi je i samo to čisto i svetlo groblje, provocirajući neko prijatno osećanje, dozvolilo da tamo budem. Neka groblja su samom koncepcijom tuge, pa čak i morbidnosti, tako napravljena da nas čim kročimo u njih uvode u mrak. Međutim, nije slučajno što se baš na tom groblju koje sam pohodio, čije plavo nebo gotovo da ne poznaje oblačke, zatekao ulični natpis na mermernoj ploči: 'Ulica radosti'. Da li smo mi, nakon svih muka koje su nas zadesile, pomerili tu granicu uobičajenog odnošenja prema smrti?
- Mislim da jesmo. Međutim, iako se to vreme fotografisanja poklapa sa ondašnjom a i sadašnjom našom pričom ratova, bombardovanja..., ja je nisam uvodio radeći sve ovo. Ipak, znao sam da će čitanje ove izložbe, ovde, biti drugačije nego negde drugde, neminovno, isto, kao što je vrlo moguće da ovakav materijal ne bi snimio neko ko dolazi iz druge zemlje, gde se toliko godina ne priča o smrti, ratu i učestvovanju u svemu tome. Ako i ima nešto što bi se poklapalo – onda to nije ona priča u kojoj smo učestvovali, a gde su nam smrti bile daleke i gde su nam smrti bile konstatacija o tome da su se ljudske nesreće desile u nekom mestu, gde je poginuo toliki i toliki broj, na ovaj ili na onaj način. Toga je bilo toliko mnogo i trajalo je toliko dugo, da smo se mi prema tome odnosili, kao da se dešava ne znam gde i ne znam kome. Ako ova moja izložba ima veze sa tim, onda ona uvodi taj kontekst na jedan drugi način, svedočeći da ne postoje bezimene žrtve i bezimena mesta, nego da postoje ljudi. Na njoj su pokojnici življi od cveća. Bonito Oliva govori da će se likovna umetnost promeniti posle '11. septembra'. Naš '11. septembar' je trajao tri meseca, i ako nas je u to vreme nešto tištilo, ako vas je boleo zub i slično, mala dnevna obaveza bila je preča od bombardovanja. U to vreme, rekli ste za našu novinu da je potreba za duhovnošću jača od svake nesreće i da bismo njenim pravilnim usmeravanjem mogli da iz svega izađemo jači. Da li se to i dogodilo?
- Ne bih rekao. Ništa se nije promenilo. Institucije su i dalje okrenute protiv ljudi i ne bave se njihovim interesima. Smatram da bi, u tom smislu, opštine trebalo da se bave ljudima, kao i roditelji svojom decom. Država treba da se brine o duhovnosti, pre nego neka privatna televizija. To kako se naše zajednice odnose prema nama - ne liči na dobre roditelje. Kad bi se roditelji ponašali kao država, mislim da bi valjalo da ona dođe i da uhapsi te roditelje. E sad, ko treba da uhapsi državu – stvarno ne znam. Lično se osećam užasno usamljeno i kad izađem iz ateljea, ne znam da li da stanem ili da propadnem! Nema prave hijerarhije, nema tržišta, sem ilegalnog… Ne postoji nijedna institucija kojoj mogu da se obratim za finansiranje produkcije vezane za izložbe. Maltene, između mene i ministra kulture Republike Srbije ne postoji nijedna instanca, što znači da preostaje jedino direktno obraćanje. Čak i ako te merdevine postoje, uz njih se ne možete popeti jer nedostaju mnoge letvice. Ljubica Jelisavac
