Izvor: Politika, 15.Jul.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čvrstina trule daske
Naravno da strepnja i laka jeza u stalnoj nervoznoj budnosti drže sve najveće srpske bogataše
Najbogatiji Srbin sa zamašnim pritvorskim stažom preti svojim braniocima da će im otkazati punomoćje. Udeljuje im, navodno, ogromne honorare, a njegovom robijanju ne nazire se kraj.
Nekako u isto vreme kad su nove Miškovićeve muke postale vlasništvo već pomalo ravnodušne čaršije, na svom javnom privredno-političkom nastupu zablistao je Miodrag Kostić, gazda MK >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koncerna.
Navedeni događaji, ma koliko (zasad) bile različite sudbine glavnih junaka, imaju i te kakvu vezu. Makar na relaciji političke i svake druge moći, servilnosti i njenih sumnjivih rezultata.
Inspirisan Vučićevim nadahnutim, a prilično pesimističnim govorom na jednom skupu o srpskoj privredi, Kostić je bio ozaren aurom sile vlasti, i još nadahnutiji. Skoro da se ponudio Vučiću za javno učlanjivanje u stranku. Zatim je objasnio da to ipak neće učiniti, no svejedno: sve ostalo je bio panegirik potpredsedniku srpske vlade. Od prvog do poslednjeg slova, u svakom pogledu.
Kostićeva preterana i donekle neumerena pohvala Vučiću, nov je javni signal u nedovoljno jasnom odnosu između najmoćnijih simbola vlasti i najbogatijih Srba. Bez velikih potresa (ako izuzmemo naznake afere pri kupovini šećerane, i benderovskog proglašavanja šećerne trske za repu), Kostić je pregurao sve sumnje i izbegao neke tranzicione zamke. Možda čovek jednostavno ume s vladarima: sa Đinđićem je bio mnogo bliži nego sa Vučićem, sa kojim inače nije nimalo blizak. Ali, valjalo bi mu da bude, pa je čak našao i parametre za uporedbu njih dvojice. Po nečemu su mu slični.
U Srbiji je nesumnjivo samo siromaštvo, a sva bogaćenja su sporna. Javnost traga za senzacijama i milijardama koje su nestale za sve ove Pekićeve godine koje su izjeli skakavci i druge napasti. Naravno, bez bogatih Srba neće biti ni bogate Srbije, ali taj stereotip nije dovoljno utešan za većinu koja je već godinama u procesu sunovrata.
Nije utešan ni kvalitet poslova koji su definisani kao „borba protiv korupcije“. Rezultat ne može biti samo beskonačni pansion Miroslava Miškovića u Bačvanskoj. Niti prebukiranje ionako prepunih srpskih zatvora. Možda je Vučić dobro započeo taj posao, ali bez pokretanja polumrtvog sistema pravosuđa, ta će bitka ostati uzaludna, na nivou borbe protiv neuhvatljivih utvara.
Iz svoje prividne političke svemoći, Vučić je razumeo problem, govoreći u intervjuu za „Vreme“: „Uvek su kroz istoriju ljudi pravili razliku i tačno je da moramo da izgradimo institucije. To neće biti lak proces, to će biti posao za narednih pet godina!“
Ali, potpredsednik ne može da se uzda u nezavisnost pravosuđa, mada tvrdi da nikada nije pozvao nijednog sudiju. A u prethodnoj vlasti praksa je bila „užasna“.
Svejedno, srpsko pravosuđe je i te kako zavisno od političke volje, jer da nje nije bilo, bilo kakva borba protiv korupcije ostala bi na mrtvoj tački. I to je taj zatvoren krug. „Bojimo se da završimo ono što je započeto, bojimo se da započnemo ono što niko nije aminovao. Partitokratija nas drži okovanima, tačno se zna koji sudija, koji tužilac kome pripada.“
Ovo su reči jednog sudije Apelacionog suda, izrečene uz prepodnevnu kafu. Sudija nije govorio o svojoj ulozi niti kome on pripada. Samo o ambijentu u kome radi.
Zbog svega toga mora biti sumnjiv vladajući politički stav da „treba pustiti organe da rade svoj posao“. Zašto ih pustiti? Ko ih drži da ne rade svoj posao, i čiji onda rade?
To je još jedan znak da nema dobrog sistema u borbi protiv korupcije. Da ga ima, ne bi se kola skršila samo na Miškoviću, jer je u kriminalnim privatizacijama učestvovalo toliko ljudi koji su bili na važnim mestima. I sada su to nedodirljivi bogataši koji su uspešno izbegli i zataškali sve moguće istrage. A u njihovim mračnim rodoslovima, kako reče visoki policijski funkcioner, leže stotine miliona dolara i „hiljadu godina robije“.
Biće da je u pitanju onaj deficit institucija, čije rađanje možemo dočekati kroz pet ili više godina. Dotle, borba protiv „legitimnih razbojnika“ može da se svede samo na pojedinačne, senzacionalne incidente.
Zbog svega toga postoji neskrivena surevnjivost između vladajuće i tajkunske kaste u Srbiji, pa nikoga iz vlasti nije bilo na proslavi godišnjice kluba „Privrednik“.
Naravno da strepnja i laka jeza u stalnoj nervoznoj budnosti drže sve najveće srpske bogataše. Istraga o beogradskoj luci još traje, bivši ministar Bubalo je u zatvoru zbog ignorisanja prodaje potcenjenih akcija. Milan Beko je bio na nekoliko, ko zna koliko, neprijatnih razgovora. „Ali, takvi kao što je Beko ne staju na trulu dasku.“ Tako je jedna ministarka iz aktuelne vlade ocenila poslovnu inteligenciju „drugog najbogatijeg Srbina“.
Ni Kole nije lud da stoji na truloj dasci, pa se onako, uz patetičnu odu Vučiću, javno preporučio. Za bar nešto čvršći oslonac, ako je moguće.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 15.07.2013.
