Izvor: Blic, 13.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuvari očajnog stanja
Čuvari očajnog stanja
Diplomirao Srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Završio i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu
Prerano osedeo
Bio član pozorišne trupe Torpedo
Tenutno zaposlen na mestu asistenta na FDU u Beogradu, predmet gluma l Prva režija 1993. godine
Reditelj Žanko Tomić je do sada režirao priličan broj predstava počev od onih rađenih u neformalnoj produkciji Trupe Torpedo, do Velike >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << scene Srpskog Narodnog pozorišta u Novom Sadu, gde je jedno veme obavljao dužnost umetničkog direktora pozorišta. O neposrednim povodima zbog kojih se odlučio da režira '24 zida', Igora Marojevića u Beogradskom dramskom pozorištu on kaže: 'To štivo me je zaintrigiralo najpre, tematski, ali sam prvenstveno pokušao da nađem odgovor na pitanje koji je to stil vremena u kome živimo.' I do kakvih ste rezultata došli?
- Roman Igora Marojevića svojevrsno je traganje za senzibilitetom ove generacije što i mene zanima na određeni način. Kao 'rezultat' oba istraživanja, i Marojevićevog i mog, može se navesti gubitak moralnih standarda i povišena perceptivnost ljudi. Pojačana sposobnost uočavanja međutim, rađa smanjenu funkcionalnost naših bića i to se po mom mišljenju ponavlja kod svake generacije. Samo se menja način obrade problema. Recimo u vreme nadrealizna na delu je o negacija smisla, posleratni egistencijalizam je bio negacija boga i nadsmisla dok je danas na delu negacija same egzistencije, pa i potrebe za životom. Nije slučajno što danas mnogi ljudi, u punoj snazi, sve više odustaju čak i od svog biološkog potencijala. Radite predstavu prema savremenom romanu; da li je tačan utisak da roman brže reaguje na okolnosti od drame?
- Pisac piše - što kaže Čehovljev junak Trepljev 'iz duše i kako ga misao nosi'. Ako međutim, neko danas hoće da piše za pozorište on mora više da se bavi politikom pisanja nego li samim pisanjem. Znači, mora prvo da smisli u kom pozorištu će da ponudi komad, 'izbor' pozorišta mu potom diktira strukturu likova, zatim mora da vodi računa o temi, i dalje najbolje prolazi politika. Nije loše ni ako se odluči za više ženskih likova jer svaki upravnik jedva čeka takav komad kako bi uposlio, po pravilu neuposljen i nezadovoljan ženski deo ansambla. U svemu tome, u toj projekciji dizajna, naravno da strada sama suština onoga zbog čega se piše. Ni jedno dramsko delo koje se pojavilo poslenjih deset godina, to govorim bez izuzetka, ne zadovoljava standarde dramske književnosti. A taj uslov je neophodan da bi jedno delo uopšte ušlo u razmatranje za postavljanje na scenu. Zato nije slučajno što su najuspelije drame naše posleratne književnosti drame Ljubomira Simovića, jer on nije vodio računa o politici pisanja već o pisanju. Da li ste u SNP-u u Novom Sadu, režirali dramu 'Oslobođene Skoplja' Dušana Jovanovića zato što niste našli adekvatan domaći komad na tu temu?
- To je komad sa vrlo jakim motivom oslobođenja koji smo mi živeli u punoj meri neposredno posle 5.oktobra i jednim razlaganjem šta su to oslobodioci uopšte oslobodili. Kakve su to aveti i skeleti ostali za njima i koliko još gorčine treba progutati u slobodi. Sve su to pitanja na koja je tada pozorište bilo dužno da pokuša da odgovori i ja sam se samo podmetnu da to uradim.
Otišli ste sa mesta umetničkog direktora Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad neposredno pred onaj čuveni štrajk tadašnjeg upravnika Ivana Lalića. Zašto ste se prihvatili te dužnosti?
- Za vreme bombardovanja često smo razgovarali o tome šta nas je bilo snašlo i verovali da posle toliko čemera i jada mora da se desi neki Pijemont u ovoj zemlji. Pomislili smo 5. oktobra da je to to i maksimalno smo se uložili. Ubrzo se ispostavilo da je trulež u političkom aparatu tolika da čovek sam sebi bude smešan što nešto uopšte pokušava. Izgleda da ste brzo spoznali 'istinu'?
- Pa brzo sam i osedeo. Svi naši napori nam se, što kaže Tomas Berhard, čine pomalo smešni i besmisleni. Radiš nešto što želiš, nešto što najiskrenije smatraš značajnim, ne samo za sebe, a onda dolaziš do apsurdne situacije da baš to ne treba da radiš. I ne verujem da to važi samo za pozorište. Šta mlad reditelj očekuje od najavljenih, novih okolnosti u pozorištu?
- Reditelji su sve vreme na tržištu, bili su i u doba najčvršćeg socijalizma i u tom smislu sve zavisi od rejtinga koji svak od nas pojednično postigne. Sada se pak dešava nešto drugo, može reditelj da napravi pet očajnih predstava za redom i da i dalje radi kao da ništa nije bilo, što je posledica nedemokratičnosti naše kulture i preovlađujućeg palanačkog sistema vrednosti. To naročito važi za Beograd gde se ljudi trude da očuvaju postojeće loše stanje kako bi i dalje plivali neometano. Željko Jovanović
