Izvor: Politika, 27.Sep.2015, 18:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuvar zida
Mora da je Milanović gledao kultnu seriju „Igra prestola”, čije su neke scene snimane i u Dubrovniku. Da li zbog zgodnog Džona Snoua ili zato što se na granici Sedam kraljevstava identifikovao se s Čuvarima zida, tek, hitro se ispeo na vrh visokog ledenog zida koji razdvaja varvare od onih koji su tek nedavno prestali da jedu ljudsko meso. I dok je pokušavao da organizuje odbranu, gledajući s visine kako divlje horde i druga mitska bića jašu mamute i drmaju njegovu gvozdenu kapiju, prvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je smislio plan A, pa plan B. Ali, kada je posle 16 sati shvatio da će „hodači” ipak uspeti da se popnu preko zida, dosetio se plana C i počeo da baca bačve užarenog ulja na divljake.
Istina, ugledni pravnik i diplomata je, organizujući odbranu granice, smanjio prednost HDZ-a u odnosu na njegovu „noćnu stražu” (SDP) za dva procenta. Ali, Čuvar zida je i dalje brinuo što je drugi na listi najnepolularnijih vođa (tek 7,5 odsto), dok u Kraljevstvu sedi najpopularnija kraljica Kolinda (sa skoro 30 odsto podrške Oštrozimljna). A za dva meseca će u „demokraciji” morati da se glasa, a termin će odrediti – baš Kolinda.
U toj panici ovaj poliglota (govori engleski, francuski i ruski) tada je počeo da koristi purgerski rečnik koji niko od njega nije očekivao. Toliko se uživeo da je svakog dana bacao sve više užarenih bačvi, šarao je, prisećao se viceva i doskočica; zaboravio je da je krenuo od „kukuriku”, pa je umislio da je orao i da ga napadaju „muhe”, varvari i „sveto trojstvo” (Srbija, Mađarska i Kolindin HDZ).
Onoga koji je po surovosti zasenio sve ostale, u prvu vladinu službu, Ministarstvo spoljnih poslova, primio je 1993. hadezeovac Ivo Sanader. Već sledeće godine je otišao u misiju Oebsa u ratni Azerbejdžan i ostao celih 45 dana. Po preporuci, Franjo Tuđman ga 1996. šalje kao savetnika u hrvatsku misiju pri NATO-u i EU u Briselu. Osetivši moć Sedam kraljevstava, od nevidljivog člana SDP-a, uz malu pomoć „ekipice”, posle povlačenja Ivice Račana 2007. uspeva da postane šef stranke. U predizbornoj trci 2011. imao je potrebu da dokazuje da mu nijedno krvno zrnce nije srpsko, a tada je ispričao, valjda da bi se dopao glasačima, da je u mladosti bio buntovan i sklon tuči.
Postao je premijer u decembru te godine, osvojivši većinu s „kukuriku” koalicijom. Ustašku vlast u Drugom svetskom ratu je smatrao najcrnjim poglavljem nacionalne istorije, a deo Srbije je bio oduševljen njegovim izborom. Potom je branio upotrebu ćiriličnog pisma na tablama u Vukovaru, ali je na obeležavanju „Oluje” u Kninu prošle godine dočekan povicima: „Skidaj ga!”.
Moćnoj Angeli Merkel se zamerio kada je odugovlačio s izručenjem Nemačkoj bivšeg udbaša Josipa Perkovića, optuženog za učešće u ubistvu hrvatskog emigranta Stjepana Đurekovića. Usledio je politički šamar jer Angela nije došla u Zagreb na proslavu ulaska Hrvatske u EU.
Verovatno da bi popravio odnose s najmoćnijom u Sedam kraljevstava, primenio je isti princip – nije došao na Samit EU i Kine u Beograd, pošto se Srbija nije ogradila od Šešeljevih izjava.
Što bi Oštrozimljani rekli: „Zima dolazi”, a valja ostati s one strane zida.
.jpg)
