Izvor: Politika, 04.Nov.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuvanje Srbije
Šta se zaista događalo u Nišu, varoši gde su neki viđeniji žandarmi izazvali veliki strah među građanima?
Slučaj srpske žandarmerije ne zastareva. A ipak, izgleda kao da se vrh policije prepao sopstvene oružane formacije, pa ne grebucka dublje od površine. Ono jest, direktor Veljović je teška srca smenio komandanta Dikića posle one paljevine ljudi. Ali ga je ostavio pored sebe, na visokom mestu. Jer šta bi inače s njim?
To je čovek koji je smislio onaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << teološko-militarni slogan: „Bog i žandarmerija čuvaju Srbiju“. Niko mu u tome nije pomagao, to je, kako je već rečeno, autonomni proizvod njegovog uma i svakako projektovana suština žandarmerije: što ne uradi Bog, ne seti se ili ne stigne od važnijih poslova, učiniće elitna jedinica srpske policije.
Da sad ne tumačimo suštinu te karikaturalne parole, moguće je da bi stvar dobila svoju javnu farsičnu verziju. Koja je u krajnjem smislu ipak jeziva. Pitanje je ko nas čuva i da li uopšte to čini, ima li sile koja to radi bez naše volje i nasuprot njoj. Bilo je i u prošlosti slogana, koji su naglašavali sirovu moć koja stoji iza njih. Na primer: „Terorizam je bolest, pozovite doktora“. Opasna zver, vuk koji pokazuje svoje jake očnjake, sve sa crvenom beretkom na glavi, bio je ilustracija ove vruće pretnje apstraktnom terorizmu.
Iza toga slobodno su se razgranali eskadroni smrti, koji su umesto terorista ubili srpskog premijera, ubijali Srbe u ime srpstva, i tek onda razjureni.
Ovo nije nikakva paralela, jer se istorija ipak ne ponavlja toliko ciklično, kako govori jedna druga, daleko dobroćudnija izreka. Ali, kad se pred nama razigrava gola sila sa više nego labavom kontrolom, valja i tamnu prošlost razumeti bar kao dobru pouku.
Dakle, odlazak komandanta Dikića nije preterano uticao na smirivanje opasnih ekscesa u srpskoj žandarmeriji. Da li, na primer, u niškoj filijali te formacije zaista dela gomila polivalentnih ljudi, koji po dnevnom svetlu tobože čuvaju Srbiju sa svevišnjim, a kad padne mrak odlaze u svet protiv čijeg postojanja je sama suština postojanja žandarma kao takvih?
To vrh srpskog MUP-a drži u fiokama, verujući da će ono što je izbilo na videlo biti zaboravljeno, zataškano, i da će, nekom čarolijom sve što mnogo ne valja, biti rešeno samo po sebi.
Naravno da neće! To što je uradio žandarm, koji je pucao u ženu samo zbog toga što je poštovala brzinu u gradu Nišu, čista je negacija suštine postojanja žandarmerije. To nije incident, to je simptom, nastranost ideje o pijanoj moći kojoj obični ljudi, pod zaštitom te sile, naprosto ne mogu ništa. Osim da se mole Bogu, kao bajagi savezniku žandarma, da još neko, ili više njih ne poželi da se oproba u napadu na štićenike.
Već odavno Srbija nema ministra unutrašnjih poslova. Dačić ne želi, ni po koju cenu, da se odrekne glavne poluge svoje nemoći. Taj omiljeni eksperiment sa gomilanjem funkcija dovodi u pitanje i samopoštovanje i lični integritet lidera koji sve što je najvažnije, a to je nebrojeno mnogo državnih poslova, radi u isti čas, uz aplauze stranačkog vrha, pa naravno, i oduševljenog članstva.
Godinama je premijer Dačić koristio svaki policijski poduhvat kao povod za lični marketing, u stilu: Evo, uhvatismo ovoga, vidite li kako ja to radim!
Akumulacija funkcija je skoro savršen ambijent za negovanje liderskog narcisizma i javno prikazivanje onoga što nije, kao neukusni samoreklamerski plakat.
Tako je Ivica Dačić u rekonstrukciji vlade propustio da učini najvažniji korak u svojoj karijeri: da se povuče iz MUP-a, u kome ga ionako nema. Pa makar to bio i deo dopuštenog političkog licemerja: eto, ja sam premijer, mogu da kontrolišem novog ministra unutrašnjih poslova, ako sebe nisam mogao.
To se, naravno nije dogodilo, pa je premijer pokazao nemoć upravo u strahu od pokazivanja nemoći.
Večni direktor policije, koji je opstajao uprkos samome sebi, u rezultantama koalicionih proračuna, ne pokazuje dovoljno energije koja bi nadoknadila upadljivo odsustvo Dačića iz policije. I to je upravo ta gubitnička kombinacija.
Srpska policija inače živi i radi u lošim uslovima, sa malim platama i prilično izanđalom opremom. Ali njeni časni profesionalci su, uprkos svemu, izneli na svojim leđima teško breme tereta istinskog čuvanja Srbije od sunovrata u zemlju kriminalnog haosa.
U podeli političke moći, njihov rad često ostaje poništen u nagodbama sa podzemljem, i selektivnim antikorupcijskim čistkama.
Ovaj tekst se bavi, pre svega, jedinicama „višeg reda“ koje su u ovdašnjem haosu sklone da se otrgnu od sistema, i postanu sopstvena svrha, sila sa težnjom da se otme svakoj kontroli.
Još nam nije stigao odgovor o stanju u žandarmeriji i šta će se dogoditi s definicijom njihovog postojanja. Šta se zaista događalo u Nišu, varoši gde su neki viđeniji žandarmi izazvali veliki strah među građanima?
I važi li još ona trivijalna Dikićeva parola? Ili nam je ostao samo Bog?
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 04.11.2013.
