Izvor: Blic, 06.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuvam se plemenskih klanova
Čuvam se plemenskih klanova
Dragan Jovanović Danilov jedan je od naših najnagrađivanijih, istovremeno najprevođenijih pesnika. Prošle godine prisetimo se, objavio je knjigu eseja 'Srce okeana' i pesničku zbirku 'Alkoholi sa juga'; a ove godine dobio je dve ugledne književne nagrade: 'Oskar Davičo' i 'Branko Ćopić'. Njegova poetska trilogija 'Kuća Bahove muzike ' izašla je i na francuskom jeziku, a pesme mu trenutno izlaze u nekoliko poznatih evropskih časopisa. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Poznavaoci i ljubitelji vaše poezije primećuju promene u vašem stvaralaštvu od zbirke 'Alkoholi s juga. Otkud to i o čemu se zapravo radi?
U 'Alkoholima sa juga' odoleo sam bujnostima baroka, vitalnim baroknim formama, karakterističnim za ranije moje knjige. Jezička elegancija i kult artificijelnosti me zamaraju. Sada mi je više stalo do jednostavnosti i spontanosti govornog jezika. Poeziju izjednačavam sa sopstvenim izgaranjem, daleko od svakog artističkog iživljavanja i virtoznosti. No, to nikako ne znači da sam ovde odbacio liturgiju. Smisao poezije je za mene i dalje ostao obredni.
Šta je, iz vaše vizure, suštinska tema poezije?
Ljudsko telo je za mene nedokučici simbol i najveća misterija, otelovljenje večne tajne čoveka. Kada sam prvi put pročitao pesme o telu Antuna Branka Šimića i kada sam video slike_arhiva Ljubodraga Jankovića Jaleta, kao da se u meni dogodio neki religiozni preokret. Počeo sam da ozbiljnije razmišljam o telu, što je kao strašna egzistencijalna kob uvek tako neumitno sa nama. O telu u svojoj mističnoj biti, o duši kao bestelesnoj svetlosti i izaslanici tela, o natpojavnoj svepovezanosti duše i tela. Shvatio sam da ne možemo prezreti materiju, baviti se dušom i duhom. Kako biste odredili svoje poetsko mesto? Kom kulturnom miljeu pripadate?
Intimno, sklon sam da poverujem da pripadam mediteranskoj kulturi, priobalju Južne Baštine. Zanima me duša onog najdubljeg Mediterana Mediteranska duševnost stoji nasuprot te srednjoevropske nazubljenosti i tamne književnosti, što nikako ne znači da se odriče šarma halucinacije i ronjenja u mračne, zahuđene dubine bića. Popa je, recimo, govorio da su našu modernu umetnost uvek potiskivali takozvani narodnjaci. Šta vi mislite o savremenoj srpskoj poeziji, odnosno o prisustvu folklornih i narodnjačkih elemenata? I danas su, više nego ikad, aktuelne ove Popine reči, Korizovan proces ponarodnjačavanja i folklorizacije dobrano je nagrizao današnju srpsku književnost. Uvek je to tako-narodnjaci, filofrulaši barbarogeniji uvek nadjačaju, makar i na silu, potpomognuti kritičarima koji ih svojski prigrle, upravo zato što oni jedni druge dobro razumeju. kao neka vrsta književnih radikalnih nacionalista, takvi kritičari bajagi duboko hamletovski zamišljeni nad sudbinom nacionalne književnosti, uvek u prvi plan priblesičasto ističu nacionalna obeležja književnosti, predviđajući da je književno delo internacionalni i integrativni fenomen. Nema u srpskoj književnosti ničeg podobnijeg od te linije Nastasijevićevih i Dučićevih razvodnjivača koji pišu plesnivim i anahroničnim jezikom, kao da žive na početku veka. I nema ničeg tužnijeg od enklave kritičara koji, ne poštujući kodek cehovske književne časti i sledeći svoju dogmatsku kritičarsku teologiju, takvo pisanje favorizuju i sanktifikuju. Nije li Vasko Popa svojom poezijom lako ušao u svetski kontekst?
Nadovezujući se na Nastasijevićevu i Rastkovu zlatnu nit, Popa je napisao veliku, inovativnu poeziju. Miodrag Pavlović i Ivan Lalić takođe. No, množina pesnika uglavnom ostane u domenu lokalnog , praveći neinventivne kompromise sa medijevalnom srpskom poezijom i njenim oblicima. Dakle, sa jedne strane imamo književne folkloraše i književstva. A u sredini između te dve opcije odveć je malo jakih književnih ličnosti i teškokalibarske književnosti. Pesnici koje ste pomenuli imali su svoju reputaciju u svetu. Šta se, u tom smislu, dešava sa svremenom srpskom poezijom?
Ni danas naprosto ne postojimo na evropskom i svetskom bazaru lirike, niti uopšte imamo mogućnost da se poredimo sa pesnicima drugih naroda, jer smo minimalno prevođeni. Krajnje je vreme da se nešto učini na tom planu, inače ćemo biti osuđeni na marginalnost. Bez predvođenja na druge jezike i komunikacije sa drugim sredinama pesnik se mora osećati klaustrofobično, kao duhovni stradalnik, mučen strahom da njegov rad neće biti primećen u jednom širem kontekstu. I da se razumemo, ja ovde ne govorim o nekakvom kulturnom propagandizmu, već o suštinskoj komunikaciji. Živite povučeno u malom gradu, van klanova, a ipak ste u žiži književnog života...
Držim do svoje inokosnosti i poštujem tuša pojedinstva. Intimno se gadim svakog udruživanja, plemenskih i klanovskih saveza. Pisac treba da ostane sam i svoj. Najvažnije je ono što poezija sama sobom govori. Kritika je tu tek epifenomen. Moje knjige su same došle do onih koji su ih zavoleli i pronašli u njima neki topao prostor za sebe. Bratislav Kojadinović
