Izvor: Blic, 07.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuvajmo ovo malo duše
Čuvajmo ovo malo duše
Kad se kaže Mediteran, svi odmah pomislimo na uspravne čemprese, kamene fasade koje trepere, gvozdene kapije obrasle u bršljen, Niku raširenih krila, sfingu, zlatno runo... Tu gozbu od sunca, krošnji i mirisa nudi na svojim slikama Kemal Ramujkić. Jedan od naših najprefinjenijih slikara figurativne orijentacije zagovara mit o večnom povratku, kako ga formuliše Mirča Elijade - ono što nas čini ljudima od krvi i mesa s dušom koja isijava... Prepoznajući >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svoje iskone, ovih dana Beograđani često svraćaju na njegovu izložbu u Galeriji ULUS-a. Da omirišu edenski vrt setne kolevke... Koristite li fotografiju kao predložak za slikanje?
- Kao mnogi umetnici, i ja fotografišem ono što mi je zanimljivo. Tako mi je lakše da sačuvam svet koji nestaje, da ga zadržim u trenutku. Znači li to da se danas sve manje crta?
- Crtanje je dugotrajan proces, a u dinamici svakodnevice nema se vremena za to. Pretpostavljam da leti dosta snimate, a zimi to isto slikate?
- Prosto, nakupim fotografija. Moji prijatelji fotografi kažu da su vredne posebne izložbe.
Od čega zavisi da li ćete, recimo starinsku kapiju, naslikati u ružičastim ili mrkim tonovima?
- Ima tu svega, i genetike i viđenja, senzibiliteta. Ukratko, reč je o emocionalnom stanju. Ja sam izraziti kolorista. Boja me mami, izaziva me, ne mirim se lako s njom. Kad sednete za štafelaj, znate li unapred koja će boja dominirati?
- Na primer, na ovoj izložbi u Galeriji ULUS-a hteo sam da naslikam četiri kapije u različitim godišnjim dobima. Šta je onda osnova slikarstva, crtež ili boja?
- Pa... ipak crtež. Šta vas vazda iznova vuče da slikate čemprese, kapije, antičke ruine...?
- Kao mlad sam shvatio da je nužno da pronađem svoj zaštitni znak. Ljudi moraju da prepoznaju slikara. Mnogi su slikari propadali samo zato što taj svoj znak nisu umeli da izvuku iz sebe. Dešavalo se, međutim, i da ga ne menjaju, na zahtev galeriste, i opet propadnu. Mark Rotko, slikar s ruskom dušom, doneo je u Ameriku apsolutno ogoljenu apstrakciju za koju su se galeristi zalepili. Nije izdržao, jer se ona kosila sa njegovim genima, i završio je u depresiji. Slikar mora da prati sebe iznutra, kao dečak je, mora da kopa. Čini se da jednom postignuti znak umetnika vuče u štancovanje?
- Svakako. Umetnik ga ne sme zloupotrebiti, banalizovati... Kad je pošten prema sebi i to oseti, traži drugi, zbog sebe. Pikaso je dobar primer da se i to može. Bio je dovoljno sebičan i samoživ da ga je menjao. Nametao druge znakove. Da li se promene u društvu reflektuju na vaš život?
- Slika je poslednja stvar na svetu koja treba čoveku u borbi za egzistenciju. Ipak, moje slike_arhiva publika voli. Šta mislite zašto?
- Zato što su iskrene. Zasićena hladnoćom i dinamikom svakodnevice, publika ih želi kao podsetnik da ono malo duše nije otišlo u zaborav. Kad se osvrnete, žalite li što niste ostali u Parizu kad ste mogli?
- Iskreno da vam kažem, žalim. Samo kad se setim koliko sam energije utrošio da opstanem ovde, čekajući u redu da mi komisije otkupe radove, dodele participaciju! Ta vremena su prošla, ali nova nisu došla. Vi ipak ne možete da se požalite.
- Shvatio sam na vreme da me samo rad može spasti. Zato često mlađim kolegama kažem: Zapamtite, Tito je mrtav! I vidim, sve češće prave aukcije, pokušavaju da formiraju tržište po uzoru na Zapad gde svaki slikar ima svoju cenu, iznad i ispod koje ne sme da ide, bar neko vreme. Ko kod nas određuje cenu slike_arhiva?
- Slikari sami, odoka. Zavisno od toga da li im kupac dođe u 'mercedesu' ili 'trabantu'. Neretko i ram prodaje sliku. Mnogo je smeća na tržištu. Zato bi trebalo da kupac, ako već nema dobar nos i oštro oko, ima savetnika da mu kaže u šta da ulaže svoj novac. Je li vam teško da se odvojite od slike_arhiva?
- Nije, živim od slikarstva i ne smatram grehom prodati je. Imate li utisak da klasično slikarstvo nije na ceni?
- Ako me utisak ne vara, a mislim da me ne vara, mladi umetnici i teoretičari okrenuti su novim trendovima koji zanemaruju sliku. Trendovi dolaze sa Zapada, ali su sve klimaviji. Mnogo je kaljuge među instalacijama, objektima, u video-artu... Ne traži se da student ovlada zanatima, a prenaglašena intelektualnost zauzela je mesto intuitivnosti. Klasična umetnost deluje anahrono i zato što traži posvećenost, zatvaranje u četiri zida i rešavanje problema koje su postavljali stari majstori. Ko još za to ima vremena?! Ipak, mislim da je ono što je brzo - kuso, bez obzira na to je li slika ili koncept. Tehnološka pomama i zbrkana idejnost prolazne su kategorije. Hiljadugodišnja tradicija slike_arhiva ima težinu, istrpela je mnoga iskušenja, ali živi. Slika 'radi' na neodređeno vreme, a instalacije se, čujem, sad, u Berlinu, izbacuju iz muzeja... Milena Marjanović
