Izvor: Politika, 22.Feb.2015, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čudo se nije desilo
„Čudo u Šarganu”, prema drami Ljubomira Simovića, reditelj Egon Savin, Narodno pozorište u Beogradu
„Čudo u Šarganu” Ljubomira Simovića (1975) sigurno je jedna od najboljih srpskih drama ikada napisanih. To je poetsko delo „obloženo” filozofijom, o zapuštenim ljudima bez mogućnosti da se iskobeljaju iz društvenog podzemlja. Simović ljudski, saosećajno raseca kafansko, patrijarhalno-malograđansko okruženje nadomak Beograda, usmeravajući pažnju na dramu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << patnje i usamljenosti tragičnog pojedinca, ali i na metafizičku utehu, kroz uvođenje onostranog.
Predstava reditelja Egona Savina je ostvarena bez stvarnog nadahnuća i žara, nedostaje joj scenske živosti i začudnosti na planu razigravanja pozorišnog jezika. Imajući u vidu nesvakidašnje poetsko bogatstvo i raskošne metafizičke domete Simovićeve prvorazredne drame, životnu bujnost njenih likova, Savinovo čitanje nije iznedrilo očekivani vatromet značenja. Drugim rečima, u ovoj predstavi tekst nije zaživeo u punom mahu. Scensko čitanje je utemeljeno u stilizovanom poetskom realizmu, ali dosta ograničenom, suzbijenom, zadržanom.
Radnja je prebačena u devedesete godine dvadesetog veka, u vreme srozanog morala i opšte ljudske ofucanosti (dramaturg Slavko Milanović). U građenju kontrasta turobnoj atmosferi sveprožimajućeg beznađa, ključno mesto dato je audio i video elementima. Minimalistička klavirska muzika se probija kroz poznate, neprestajuće zvuke šarganske kiše i grmljavine, a mutne fotografije beskrajnih vodenih prostranstava se protežu na celom zidu u pozadini igre (izbor muzike Savin, video i audio produkcija Petar Antonović). Oni imaju poetski značaj, donose nekakvu utehu u čemeru preživljavanja na muljavom kafanskom dnu. No, iako ovi rediteljski postupci jesu zavodljivi, ne može se reći da su preterano originalni.
U igri se posebno izdvajaju dva lika žena koje su nadrljale, žrtava muških laži, grubosti i sebičluka. Nataša Ninković je izražajno predstavila Gospavu, seljančuru jeftino izazovnog izgleda, prinuđenu na najstariji zanat na svetu zbog bede. Cmilja Hane Selimović takođe je uverljiv lik, naivnija je i jednostavnija malograđanka, u odnosu na Gospavu. Cmilja je zbog svog neiskustva lak plen muške pohote, Anđelka koji je tvrdo, nedovoljno ubedljivo predstavljen (Ivan Bosiljčić). Dušanka Stojanović Glid solidno igra čvršću, mudriju i suzdržaniju Ikoniju, vlasnicu musave kafančine „Šargan” u kojoj se radnja odvija.
Čehovljevskoj atmosferi opšte bezvoljnosti, tromosti i poraženog života, doprinose likovi „kafanskih inventara”, povučenog Stavre (Nebojša Kundačina) i periferijskog aktiviste Mileta (Aleksandar Đurica). Predrag Ejdus harizmatičnije igra čudotvornog Prosjaka, donoseći na scenu odlučnu mudrost. Branko Vidaković unosi trunke komičke živosti u ulozi Skitnice, dok Boris Pingović kruto ističe očajnički vapaj za političku moć Vilotijevića. Zalutale vojnike Manojla i Tanaska igraju Aleksandar Srećković i Nikola Vujović, ne odvajajući se stilom glume od ostalih, iako su iz drugog sveta, sugerišući tako njihovu nerazdvojivost.
Scenografija, savremena i stilizovana, u najvećem delu predstave je neupečatljiva, bezlična, u skladu sa režijom. U poslednjoj, sedmoj slici drame, scenski prostor postaje simbolički izazovniji, kada pozornica označava groblje, kao kosu padinu, umesto dotadašnje opšte predstavljene kafane (scenograf Geroslav Zarić).
Može se reći da je suštinski problem Savinovog scenskog čitanja sudbina šarganskih tužnih gubitnika taj što je ono više univerzalno nego konkretno, opšte je, a ne pojedinačno i specifično. U toj opštosti se gubi njegova dinamika, kao i opipljiviji razlog postojanja, koji je posebno potreban kada se na scenu postavlja već mnogo puta postavljana klasika.
Ana Tasić
objavljeno: 23.02.2015.
