Izvor: Blic, 15.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crveni pevac dolazi s juga
Crveni pevac dolazi s juga
Ime pisca Ivana Ivanovića ostaće zabeleženo u srpskoj literaturi najviše zbog njegovog romana-prvenca 'Crveni kralj' čije je objavljivanje, daleke 1972. godine, podiglo veliku prašinu u bivšoj Jugoslaviji. Delo je zabranjeno, pisac je optuživan i osuđivan, a onda, iz političkih razloga, potpuno skrajnut na marginu, razdvojen i od čitalaca i od javnosti. Njegovi kasniji romani, 'Arizani', 'Jugovac', 'Niški gambit'... teško su se probijali >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << do čitalaca, jer - sin četničkog komandanta nije imao šta da traži u domaćoj literaturi.
Ivanović je nedavo u izdanju 'Altere' objavio prvi deo trilogije 'Južna pruga', dramu 'Crveni pevac, crveni rak', gde se, po ko zna koji put u svojim delima, bavi sukobom političara i umetnika na ovim prostorima. Sukob političara i umetnika, vaša večita tema?
- Praktično je u svakom mom delu na neki način to podvučeno. Zašto baš umetnik protiv političara? Pa umetnik je najosetljiviji, kao, recimo, seizmogarafski aparat, neko ko najbolje oseća društvene odnose i potrese. Sa druge strane, političar je gospodar života i smrti. I njihov sukob je apsolutno neminovan. Kao sukob dva pola, dva načina mišljena, a taj sukob je svakako najjači u totalitarnim sistemima. Mislite li i na onaj naš prethodni o kojem ste i pisali?
- Praktično na sve političare u jednom diktatorskom sistemu, bez obzira da li je u pitanju Neron, Milošević ili Staljin. Svi oni žele jedno isto: da gospodare životom. Oni koju su najbrutalniji, žele da svakom pojedincu kreiraju život, da mu ga nametnu, a oni umereniji, Broz recimo, da ga kontrolišu. Ne zna se šta je gore! A pravi umetnik mora da se suprotstavlja. Teško umetniku, bilo kom, slikaru, piscu, glumcu, koji služi režimu! Osnovna deviza umetnika je - neću da služim! Kroz sudbinu umetnika se taj totalitarni sistem, koji se zove komunizam i u kome sam ja živeo, ne svojom voljom, najbolje oslikava. Zbog toga sam se ja toliko interesovao za sudbinu umetnika, na taj način sam se borio protiv tog sistema.
Pa, ipak, sva ta vaša borba se svodila samo na romane koji oslikavaju srpski Jug?
- Po mom dubokom uverenju, čovek treba da radi sam ono što dobro zna, a kako sam ja dobro znao situaciju na srpskom Jugu, o tome sam i pisao. Uostalom, ja pripadam onoj generaciji koja je kroz regionalne teme pokušavala da uhvati univerzum. Veći deo te generacije bio je pod jakim uticajem Foknera, američke literature pre svega. Zato sam ja naostojao da opisujući Jug napravim metaforu celokupne države. Kada su mi 1972. sudili, jako su dobro definisali da je fudbal u 'Crvenom kralju' metafora društva, što ja nikako nisam hteo da priznam, jer bih za to sigurno dobio debelu robiju. Koliko jedna uska tema, kao što je fudbal, ili jedna regionalna tema, kao što je Jug, može da oslika celokupnu situaciju u državi?
- Nema regionalnih tema, da se razumemo. Fizičari imaju teoriju koja kaže da jedan atom ima sve elemente kosmosa, razlika je samo u veličini, ali je struktura ista. To znači, ako sam ja taj Jug dobro napravio, odnosno dobro opisao, onda sam kroz njega uhvatio život uopšte, ne samo na tom malom geografskom prostoru. Mislim da je od mene to daleko bolje uradio samo Bora Stanković, on je od Vranja napravio kosmos! Taj mali geografski prostor, srpski Jug, u svakom slučaju nije imao veliki politički uticaj?
- Mislim da grešite. Srpski Jug je imao veliki uticaj na policiju, više nego na politiku i političare, i nije ni malo slučajno što se Milošević u osvajanju vlasti oslonio na južnjake. On ih je prvi uveo u centar vlasti. Preko njih je prigrabio vlast. To je i bio, u suštini, pomalo sukob Juga i, recimo, Šumadije, Beograda. Jug je uvek bio jak i u tajnoj policiji, i uvek je bio odan toj centralnoj vlasti. Međutim, Jug je uvek ima malo političara velikog formata.
U ovoj trilogiji se upravo bavim tim retkim političkim ličnostima koje su iskakale iz tog južnog miljea. A to su konkretno tri ličnosti: Veselin Ilić, sekretar niškog komiteta iz vremena niškog liberalizma, pre njega Dragiša Cvetković, čovek koji je potpisao dva možda najvažnija dokumenta u predratnoj istoriji - sporazum sa Hrvatima i sa Hitlerom, inače dva najkritikovanija politička dokumenta - ali, u suštini, dva dokumenta koja su možda spasavala Jugoslaviju. I treći je Mile Ilić. Njegov je problem bio što je hteo, mimo Miloševića, da od Niša napravi centar Balkana. Ali, danas srpski Jug ima političare velikog formata.
- To velikog možete da stavite pod navodnicima! Toplica trenutno ima tri eksponirana političara. Jedan je izgleda već otpao, reč je o Vuku Obradoviću, drugi je predsednik Veća građana, Dragoljub Mićunović, i treći - premijer srpske Vlade Zoran Đinđić. Međutim, oni su jako malo Topličani, jako malo južnjaci. Mićunović je tamo doživeo teške trenutke, a Đinđiću je samo otac iz Toplice, i ne verujem da je on uopšte oseća kao zavičaj.
Jednom od tih političara sam se i obratio, jer me je podstaklo to što je govorio kako 'Jug neće više biti crna rupa Srbije', ali mislim da je taj Jug sada veća crna rupa nego u vreme Miloševića. Možda će regionalizacija nešto da promeni. Suština tog mog Juga je da je uvek smatran jednog nevažnom oblašću, totalnom provincijom. Ja sam pokušao da ga uvedem u literaturu, a samim tim i u politiku. Ali, izgleda da nisam uspeo. Jesu li vam, kao bivšem disidentu, poslednje promene donele olakšanje?
- Devedesetih sam ušao u Demokratsku stranku jer sam smatrao da treba da dam nekakav doprinos u organizovanoj borbi protiv režima. Dok je ta stranka bila u opoziciji, bio sam njen član, sve do petog oktobra. Podržavao sam je više kao pešak, na ulicama, manje kao pisac. Kada je došla na vlast, ja sam istupio. Napisao sam pismo i rekao da neću da budem u stranci koja je na vlasti. Pisac nikada ne sme da bude u stranci na vlasti!
