Izvor: Vostok.rs, 01.Apr.2017, 19:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crvena dolina - Marica, reka srpske propasti
Tvrdo i suvo tlo maričke doline u toku noći pretvorilo se u žitko, mekano blato boje krvi...
Suton vrelog avgustovskog dana 1371. godine zatekao je rumelijskog beglerbega Lalu Šahina na bedemu istočne kule tvrđave Jedrene. Za njeno osvajanje cena koju je platio beše mala. Izgubiti dve hiljade ratnika tokom osvajanja ove tvrđave, čiji položaj je nadzirao najvažnije puteve kroz Bugarsku, nije kod njega izazvao ni najmanju grižu savesti. Ratnici koje je predvodio neizmerno su ga cenili zbog hrabrosti koju je iskazivao u borbama dok je on, sa svoje strane, njihove živote jednostavno prezirao. Njegov zamišljeni pogled beše uperen ka srpskim oblastima pod vlašću despota Uglješe Mrnjavčevića.
Naravno, nije mogao da ih vidi golim okom ali je u mislima slagao slike koje su se ređale, kao da je svojim duhom uspeo da uđe u telo sokola koji ih posmatra visoko s neba. Dobro je znao kakva opasnost dolazi sa te strane. Uhode u Seru i Skoplju već mesec dana slale su mu podrobne izveštaje o sakupljanju dve srpske vojske. Bile su to pripreme za pohod na utvrđene gradove u Bugarskoj koje je on sa svojom vojskom zauzeo za manje od godinu dana. Jedrene, najbliže despotovim posedima, biće prvo na udaru.
Nadanja
Izveštaj uhoda, većinom romejskih plaćenika prerušenih u trgovce, zanatlije i zabavljače po gradskim trgovima, nisu bili nimalo povoljni. Despot Uglješa dobro je znao da se turske ordije neće zadržati u Bugarskoj, pa je rešio da snage udruži sa svojim starijim bratom, kraljem Vukašinom Mrnjavčevićem. Radilo se o dvojici najmoćnijih srpskih vladara u carstvu koje se, posle smrti cara Dušana, raspalo na mnoštvo poseda pod vlašću oblasnih velikaša.
Lala Šahin smatrao je da postoje dva ključa za buduća osvajanja srpskih zemalja. Prvi je bio nesloga među srpskim vladarima a drugi se, star koliko i sam ljudski rod, zvao strah. Trebalo ga je širiti pre borbi, za vreme borbe, a naročito kada se bitke završe. Nema milosti za pobeđene ratnike, kao ni za njihov narod. Do sada su ova dva ključa otvarala sve brave, naročito u Maloj Aziji, gde je sultan Murat prvi ognjem i mačem pokorio sve što mu se našlo na putu. Na taj način gotovo je u potpunosti opkolio Romejsko carstvo, u stalnom opadanju zbog čestih građanskih ratova izazvanih borbama oko prestola.
Svom beglerbegu, znajući njegove ratničke sposobnosti, hrabrost i bezobzirnost prema neprijatelju, a naročito njegovu lukavost i način razmišljanja u najtežim prilikama, poverio je pohod na Rumeliju. Kauri su je zvali Evropa, ali za moćnog turskog sultana to su bili posedi koji su nosili tursko ime i pre nego što ih njegova vojska zgazi. Šahin je dotad u potpunosti opravdao sultanovo poverenje držeći najvažnije bugarske gradove, otvarajući na taj način put za dalja osvajanja srpskih zemalja i Vlaške. Do sada je sve išlo kao po loju ali, beglerbeg se nije osećao nimalo spokojno pred nastupajućim događajima. Mučilo ga je to što će se uskoro suočiti s daleko najmoćnijim protivnikom.
Despot je na jugu pod svojom vlašću držao Sersku oblast na obali Egejskog mora, a na severu područja do Vardarske doline. Na istoku su se njegovi posedi graničili sa Bugarskom i severnim delovima Romejskog carstva. Po procenama iskusnih uhoda, mogao je da podigne vojsku od najmanje šest hiljada konjanika i desetak hiljada pešaka. Čuven po svojoj hrabrosti i odličnoj ratnoj taktici u bitkama, već je i sam bio veoma ozbiljan protivnik.
S druge strane, njegov brat, kralj Vukašin Mrnjavčević, sedeo je na svom prestolu u Skoplju i odatle širio svoje posede na sever i zapad, pa ga je Uglješin poziv za pomoć zatekao u opsadi utvrđenog grada Skadra uz samu obalu Jadranskog mora. Mada je grad, kojeg je u tom trenutku držao zloglasni velikaš Nikola Altomanović, bio pred sigurnim padom, Vukašin se bez razmišljanja odazvao pozivu brata. Skadar je opsedao sa tri hiljade konjanika i pet hiljada pešaka, a po povratku u Skoplje nastavio je sa prikupljanjem novih odreda.
Lala Šahin znao je da će se, najverovatnije, suočiti sa srpskom vojskom ne manjom od trideset hiljada ratnika, od kojih će barem trećina biti oklopljeni konjanici. U tome je video najveću nevolju jer su i despotove i kraljeve konjanike obučavali najbolji plaćenici iz Francuske, Ugarske i Đenove. Njihovo kretanje i manevrisanje u borbi bilo mu je dobro poznato i znao je da bi sukob na otvorenom polju značio siguran poraz. S druge strane, sačekati takvu silu na bedemima Jedrena nije jemčilo ništa bolji ishod. Protivnik će svakako imati tri puta više ratnika od njega, što je za uspešnu opsadu bilo sasvim dovoljno.
Iznevera
Kad je zatražio pomoć i pojačanja od sultana, dobio je šturi odgovor da ne može da očekuje ništa od toga bar do kraja oktobra. Sultan mu je naredio da izdrži opsadu sve dok on ne bude u mogućnosti da za odbranu Jedrena odvoji bar desetak hiljada konjanika koji bi razbili opsadu. Murat Prvi beše zauzet osvajanjima u Maloj Aziji i borbama za očuvanje prestola, koje je vodio protiv rođene braće. Čak nije dozvolio ni da mu pomoć pruže delovi posada osvojenih bugarskih gradova, što je već teže mogao da razume i prihvati. Ali, sultanova se ne poriče, pa je beglerbeg shvatio da je prepušten sebi i svojim ratnicima. A njih, u ovakvim okolnostima, beše zaista premalo. Tri hiljade lakih konjanika – akindžija i muselima, i oko pet stotina teških konjanika spahija. Pešadiju je činilo četiri hiljade azapa i oko hiljadu elitnih ratnika, janičara.
Sledećeg dana beglerbeg naredi ljudima da počnu sa sakupljanjem konja po široj okolini Jedrena, ne dajući pritom ni svojim zapovednicima bilo kakvo objašnjenje za ovakav postupak. Nastavio je pomno da prati pripreme i dalje okupljanje srpske vojske, istovremeno naredivši da uhode šire glasine o slabosti turske posade u utvrđenom gradu.
Tiho teče...
Reka Marica, dugačka 525 kilometara, izvire iz Maričkog jezera u planini Rila u Bugarskoj i teče između Rodopa i Stare planine, odnosno Balkana. Zanimljivo je i da je delom svog toka granična reka, i to između Bugarske i Grčke, te Grčke i Turske. Uliva se u Egejsko more. Grci je zovu Evros. Na njoj se nalaze veliki gradovi poput Pazardžika, Plovdiva, Dimitrovgrada, Marice i Svilengrada ( U Bugarskoj), turskih Jedrena i grčkih Didimotihona i Sufliona.
U našoj istoriografiji Marička bitka naziva se i Boj kod Černomena, inače najsevernijeg mesta (danas Ornenio) u Grčkoj, gde se i odigrao glavni deo bitke. Černomen se takođe nalazi na Marici.
Početkom septembra poslao je tajnog glasnika u Vidin, na samoj granici Bugarske sa Vlaškom. U tom gradu i njegovoj okolini Šahinov pobratim Arslan-beg ugušio je pobunu Bugara koju je podigao njihov vojvoda Plamen Vidinski. Arslan je predvodio oko tri hiljade spahija, teških konjanika, koji su u krvi ugušili jednu od retkih pobuna u Bugarskoj. Potom nije izostao ni surovi pokolj stanovništva u gradu i njegovoj okolini.
U poruci koju je glasnik predao Arslanu bila je molba njegovog pobratima da razbije svoju konjicu na manje odrede i na svaki način pokuša, najkasnije do sredine septembra, da dođe do Jedrena gde će se spahije prikupiti. Prilazak gradu obavezno da bude pod okriljem noći, a glasniku koji je poruku doneo da bude prerezan grkljan. I Lala Šahin i njegov pobratim znali su da rizikuju strašnu sudbinu, poniženje i smrt u najvećim mukama ako bi za ovaj tajni plan saznao sultan. Ipak, Arslan-beg nije mogao da zaboravi kako ga je pobratim u dva navrata spasao sigurne smrti u bitkama s vojskama Romejskog carstva.
Nije puno oklevao i spahije je podelio na šest grupa po četiri stotine konjanika koji će Jedrenu prići iz više pravaca. Naredio je okupljanje u utvrđenom gradu najkasnije do petnaestog septembra po zalasku sunca. Tokom kretanja svakako će ih videti bugarsko stanovništvo i tada će širiti glasine da su krenuli u poteru za preostalim pobunjenicima iz Vidina. S druge strane, Lala Šahin nijednog trenutka nije sumnjao u svog pobratima i njegovu odanost.
Tri noći zaredom, od trinaestog do petnaestog septembra, pristizale su manje grupe spahija u Jedrene, a njihovo okupljanje završilo se nešto pre ponoći trećeg dana. To je izazvalo opšte oduševljenje turskih ratnika u tvrđavi, a ni Lala Šahin nije skrivao radost dok se pozdravljao s pobratimom. Bila je to retka prilika da se sa njegovog lica, koje je uvek izgledalo kao voštana maska, pročita neko osećanje. Čak su mu se i tanke usne razvukle u jedva primetan osmeh. Sada je mnogo mirnije mogao da čeka veliku srpsku vojsku.
Laž
U međuvremenu, uspeo je da prikupi gotovo tri hiljade otetih konja, većim delom sa sedlima i ostalom opremom. Za ostatak je najmio sve raspoložive sarače u Jedrenu koji su što brže morali da obezbede najjednostavnija sedla, uzengije i uzde. Naime, odmah po Arslan-begovom dolasku Lala Šahin objasnio je njemu i ostalim zapovednicima plan. Znajući da svi janičari i dobar deo pešaka mogu da se snađu u sedlima, on je zamislio da kralja i despota dočeka sa desetak hiljada konjanika, od kojih bi trećinu činile spahije, nasuprot onome što su očekivali srpski zapovednici. Spahije behu teško oklopljeni turski konjanici nižeg plemićkog porekla, koji su mogli ravnopravno da se bore sa srpskim ratnicima.
Njegova taktika, ni klasična bitka na otvorenom, ni opsada utvrđenog grada, bio je iznenadni noćni napad na ulogorenu srpsku vojsku. Slabost „nevernika” bila je, između ostalog, u tome što su se pridržavali nekakvih pravila ratovanja koja su sami smislili, naivno se nadajući da ona, pravila, važe za sve ratove i sve protivnike. Jedno od njih bilo je da se smatra nečasnim napasti neprijatelja noću i da borbe mogu da počnu tek posle svitanja. On će im pokazati koliko je takvo razmišljanje pogrešno jer je neki drevni mudrac rekao kako je u ratu i ljubavi sve dozvoljeno.
Arslan-beg i ostali zapovednici bili su više nego oduševljeni ratnom taktikom koju je osmislio njihov beglerbeg. Taj oniži, zdepasti četrdesetogodišnjak, lisičjeg pogleda i tankih crnih brkova koji su mu prelazili preko donje vilice, još više je porastao u njihovim očima. Činilo se da je ovoga puta prevazišao i sebe samog.
Veče 24. septembra donelo je vesti od izviđača – dve srpske vojske kod Černomenskog luga u dolini reke Marice spojile su se u jednu. Niko od izviđača do tada nije video tako veliku i moćnu „neverničku” vojsku. Pokazalo se da su Šahinove procene bile u potpunosti tačne jer je srpska vojska brojala preko trideset hiljada ratnika, od kojih su više od trećine činili teški konjanici.
Budući da se neprijatelj ulogorio, naredio je da se sledećeg jutra kralju i despotu pošalju lažni pregovarači, koje će predvoditi lično Arslan-beg. Cilj manevra bio je da se dobro osmotri raspored srpske vojske i položaji šatora braće Mrnjavčević, njihovih velikaša i glavnih zapovednika. Kralju i despotu biće ponuđena predaja Jedrena bez borbe, uz otkup posade za količinu zlatnika kojoj bi retko koji smrtnik mogao da odoli.
Boj
Arslan-beg uspešno je obavio zadatak . U pratnji prevodioca i tridesetak konjanika pažljivo je gledao i pamtio položaje srpske vojske. Uočio je desetak velikih svilenih šatora nebeskoplave boje podignutih iza bedema sačinjenog od gustih redova konjice. Bili su okruženi gardistima kralja i despota a ne običnom stražom. Pretpostavio je da se kralj i despot nalaze u središnjem šatoru sa svojim najbližim zapovednicima. Šatori su mu delovali kao ostrvca u moru pešadije koja ih je okruživala.
Pokušao je da zadrži neprijatelja na istom mestu bar još jedan dan. Izgovor mu je bio da mora da dobije odobrenje od beglerbega za to da turska posada položi lično naoružanje prilikom napuštanja tvrđave. Ovaj deo lukavstva nije u potpunosti uspeo, jer je odmah po završetku lažnih pregovora primećen pokret srpske vojske u pravcu Jedrena. Ipak, vreme koje su kralj i despot potrošili zbog varke Lale Šahina učinilo je da vojsku noć zatekne bliže gradskim zidinama. Na tom odstojanju od gradskih bedema Srbi se ulogoriše, pa je sve išlo u prilog lukavom planu Lala Šahina.
U gluvo doba noći 26. septembra, kad je retko ko od srpskih stražara bio budan, turski zapovednik izleteo je iz tvrđave poput uragana. Tvrđava za koju su braća mislila da će biti opsedana i osvojena u nekoliko narednih dana ili nedelja izbljuvala je kroz kapije desetak hiljada turskih konjanika. Konjica Lale Šahina raspoređena u pet kolona iznenada je napala usnulu srpsku vojsku. Praveći užasnu buku koja je stvarala utisak da u napadu učestvuje bar tri puta više ljudi, turska vojska proizvela je upravo ono što je lukavi zapovednik najviše priželjkivao. Paniku...
Akindžije su, u punom galopu, odapinjale na hiljade zapaljenih strela iz kratkih lukova, pretvorivši šatore i komoru srpske vojske u trenu u ogromne buktinje. Glavnina turske konjice, tri hiljade spahija predvođene lično beglerbegom i njegovim pobratimom, kao klin se probila do šatora srpskih zapovednika i pritom ubila despota Uglješu i kralja Vukašina. Očajnički pokušaji njihovih gardista i konjanika da spasu kralja i despota bili su uzaludni.
Manevrom zaokruživanja srpska vojska je priterana u brzu i mutnu reku Maricu, tako da je veliki broj srpskih ratnika našao smrt u njenim hladnim virovima. Za ostale su se pobrinuli sablje, koplja i strele spahija, muselima i akindžija.
Do svitanja je sve bilo završeno i na bojnom polju ostalo je više od petnaest hiljada srpskih konjanika i pešaka, a mnoga tela poginulih reka je nosila prema Jedrenu. Ostatak srpske vojske, obezglavljen i u potpunom rasulu, povukao se u pravcu bugarsko-srpske granice. Dok su Turci sakupljali svoje ranjenike i ubijali ranjene srpske vojnike odsecajući im glave i probadajući ih kopljima, do beglerbega je došla vest da je ostao bez polovine vojske. Kažu da je nekoliko trenutaka mirno sedeo u sedlu, pogleda oborenog ka krvlju natopljenoj zemlji. Oni što su mu bili blizu rekli su kasnije da je tiho, kroz zube promrmljao:
„Kakvi ratnici... Trgnuti iz sna uspeli su da mi pobiju polovinu vojske... Šta bi bilo da ih nismo uhvatili na spavanju? Zatim naglas reče da će turski vojnici, od ovog dana, dolinu Marice zvati Crvena dolina.
Autor: Danijel Ilić
Ilustrator: Bojan Jurišić,
Zabavnik
