Izvor: Politika, 31.Okt.2015, 19:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crnogorska opozicija u dve kolone
Tri opozicione partije ne podržavaju način na koji Demokratski front pokušava da ukloni Mila Đukanovića sa vlasti
Od našeg stalnog dopisnika
Podgorica – Nova neslaganja uvukla su se u redove crnogorske opozicije, gde je politički savez nekoliko partija i stranaka Demokratski front (DF) ostao stožer protesta u Podgorici, dok su na drugoj stani ostali uzdržani lideri i njihove partije koje su nedavno sklopile savez – Demos Miodraga Lekića, Demokratska >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Crna Gora Alekse Bečića i Građani pokret URA Žarka Rakčevića.
Rukovodstvo DF pozivalo je da im se na proteste pridruže lideri ove tri partije, ali su oni ostali uzdržani, a kada je policija grubom upotrebom sile prekinula demonstracije, u javnosti su se pojavili Lekić, Bečić i Rakčević i saopštili da oni ne podržavaju režim Mila Đukanovića, ali ni način na koji DF hoće da ga ukloni sa vlasti.
Upravo lideri ove tri partije juče su ocenili da su „protesti DF-a doveli do polarizacije političke scene” i da čelnici tog „saveza moraju preuzeti odgovornost za njihov krah”.
Lekić je juče na TV Vijesti, gde su u razgovorima učestvovali i Bečić i Rakčević, kazao da Demos nije podržao proteste DF: „Demos nije taktizirao tokom protesta, već je bio maksimalno solidaran. Miodrag Lekić i Demos, dok ja budem na njegovom čelu, neće biti nigde gde se ništa ne pitaju, kakvo god mesto na bini da mi je planirano. Trebalo je da tamo samo dođem i budem statista.”
Lider Demokrata Aleksa Bečić je rekao da uslovi za zajedničko delovanje nisu bili ispunjeni.
„Ciljevi su bili nerealno postavljeni. Nismo videli strategiju niti organizaciju i organizatori su politički odgovorni za rezultat protesta. Potpuno sam svestan koliki su dometi akcija koje osmišljavaju Predrag Bulatović i ostali”, ocenio je on.
Prvak Građanskog pokreta URA Žarko Rakčević podsetio je da su oni jasno rekli da ne žele da dođu, da budu „pioni” i čekaju „goste iznenađenja”.
„U svemu vidimo odgovornost organizatora. U tom prvom poluvremenu je odgovor policije bio očekivan”, dodaje Rakčević. „Drugo poluvreme, koje je trajalo do kasno u noć, bilo je brutalno teranje i time je izgubila demokratska Crna Gora. Građani su hteli mirne promene i izigrani su.”
U odnose opozicije i vlasti uključili su se novinari, pisci, slobodni intelektualci, nevladine organizacije...
Direktor dnevnika „Vijesti” Željko Ivanović, kojem se pripisuje prozapadna, građanska orijentacija, ocenio je u svojim kolumnama da je DF nakon odlaska Miodraga Lekića pretvoren u Novu srpsku demokratiju (Nova) Andrije Mandića.
Ivanović u tekstu „Zašto, Mandiću?!” ocenjuje da pitanje iz ovog naslova i „niz potpitanja i izvesni odgovori delegitimišu i opasno sumnjiče Andriju Mandića i ostale prvake tzv. DF”.
„Svako od njih ko je bio upoznat sa operacijom ’Skupština’ učestvovao je u prevari građana pridošlih da traže slobodne izbore i bolju Crnu Goru”, piše Ivanović.
Donko Rakočević (Foto N. Ćurić)
On javno, između ostalog, pita: „Zašto je Mandić, kada mu je predsednik parlamenta ponudio da ga uvede u skupštinu, to odbio? Ako je Mandić dobro znao da je prošlo vreme oktobarskih revolucija i uličnog uzimanja vlasti, zašto je izašao sa idejom ulaska poslanika u Skupštinu? Kada je znao da je to ono što Đukanović čeka, jer samo takva suluda ili pokvarena zamisao kompromituje mirne i demokratske proteste, dajući opravdanje za policijski odgovor i represiju?”
Ivanoviću je usledio odgovor Donka Rakočevičća, novinara koji nije bio na protestima, niti je glasač DF.
On kaže da je pažljivo pročitao tekst Željka Ivanovića „Zašto, Mandiću?!” i da se iz njega vidi da se Ivanović „uplašio od jačanja Demokratskog fronta, a slabljenja partija koje su formirali on i Miško Perović – Pozitivne, URA, CDU, Demosa, Demokratske Crne Gore”.
„Po Ivanoviću ispada da je Mandić trebalo u subotu veče da pozove građane da se raziđu i da im obeća da će se problem rešiti za okruglim stolom, i to za onim za kojim će sedeti Krivokapić, Simović, Rakčević, Pajović, Bojović, Lekić, Danilović i, naravno, Miško Perović”, piše Rakočević.
On konstatuje da je i sada ključno pitanje kakav bi ishod subotnjeg protesta bio da je sve bilo drugačije.
„Kao što smo videli, režim nije hteo da popusti i udovolji zahtevima nezadovoljnih građana, sve da ih je došlo pet puta više – za tu soluciju je bila spremljena da reaguje čak i vojska... Tako da bi se kad-tad, sutradan ili neki naredni dan – protest svakako okončao na ovaj način, jer ko to uostalom može kontrolisati masu, pogotovu kada ima i ubačenih grupa od strane režima?”
„I 1988. su rasturene demonstracije u oktobru, pa je režim pao u januaru”, prisetio se Rakočević.
