Izvor: Politika, 03.Sep.2013, 12:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crno-beli svet palanačkog kosmopolitizma
Povodom teksta „O Dežuloviću ili – promašena kritika”, ,,Politika“, 31. avgusta
Reagujući na moj tekst „Pravi Srbi i slučajni Hrvati”, gospodin Vladimir Milutinović ne osporava moju tvrdnju da se u dominantnim tumačenjima ratova devedesetih zlo vezuje samo za kulturu jedne nacije – čime se sugeriše da su Srbi zločinci otelotvorenje pravih Srba, dok ostali zlikovci bivaju predstavljeni ili kao svojevrsni izrodi, loši ljudi, ili kao obični, dobri ljudi koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su omađijali zli političari i „poražene ideologije”.
Umesto mojom centralnom tezom, gospodin Milutinović pokušava da me dezavuiše zato što sam rasističko objašnjenje srpskih zločina ilustrovao citatom Borisa Dežulovića. Kao da Dežulovićev minuli rad u borbi protiv hrvatskog nacionalizma i njegove osude zločina koje su počinili ustaški nitkovi mogu biti opravdanje za pisanje kulturrasističkog teksta o Srbima.
Pretpostavljam da Milutinović nije imao vremena da se bavi istraživačkim novinarstvom i da ustanovi da li je tačna tvrdnja Borisa Dežulovića da je primitivna doskočica sa jedne svadbe u Bosni „obavezni dio repertoara seoskih derneka, krsnih slava, vašara i svadbi od Vrnjačke Banje do Banjaluke” ili da otkrije koja je pesma postala „srpska Makarena ili Lambada”.
Ali predlažem mu da bar uradi jednu malu mentalnu vežbu i da srpsku slavu iz citiranog „Kožovog” vica (svima koji prate Dežulovićeve kolumne jasno je da je reč o autorovom alter egu) zameni katoličkim Božićem. Prizori sa te trpeze ne bi mu se činili kao tipična hrvatska svetkovina.
Štaviše, i čitaoci „Oslobođenja” su u citiranom tekstu prepoznali isto što i ja – samo se mnogima od njih svidela ružna poruka koja mene plaši. „Ova odlična analiza Borisa Dežulovića, možda malo tragikomična, daje pravu sliku moralnog stanja srpskog naroda. Ne može se govoriti o pojedincima, to je kolektivno ludilo i kolektivni zanos većine”, piše jedan.
„Ni crkva niti iko u Srba ne radi na deluciferizaciji vlastitog naroda, naprotiv”, tvrdi drugi.
Moguće je da se Dežuloviću omakla slika iz koje štrče pravoslavne beštije – ljudski je grešiti, čak i u listu koji izlazi u zemlji u kojoj jedna polovina onu drugu redovno zove „Republika Šumska”.
Naime, to u današnjoj Bosni nije asocijacija na zdrav život i čist vazduh, nego na zabačena planinska prostranstva u kojima ne žive ljudi već stvorenja koja umesto usta imaju „ralje” i hrane se isključivo tako što „čereče” svoje nemoćne žrtve.
Mislim da ovakve greške ipak nisu sasvim slučajne.
U našem crno-belom političkom svetu za druge se danas može reći sve i svašta, ali dehumanizacija i nacifikacija etničkih i idejnih različitosti postali su glavni ciljevi velike većine kleveta. Neke od njih su prilično sofisticirane.
Tako diskurs „kulturne dekontaminacije” pogađa obe mete i istovremeno jedan narod uokvirava kao naciste i gamad.
Ipak, samopravedni građanski i nacionalistički medijski ratnici dele „uverenje da je sve što je drukčije nakaradno i opasno”, kako je početkom devedesetih rekao Slobodan Selenić. Njihov veliki zajednički neprijatelj jesu nijanse i boje.
Frustrirajuće je živeti u društvu bez valera. Slepilo za boje se odavno prenelo i na ljude koji vole da veruju da su kosmopolitski liberali. Oni na Balkanu danas čine jednu neobičnu „imaginarnu zajednicu” – svojevrsnu elitističku naciju koja možda nije „izabrana”, ali koju je vredelo izabrati.
Pokazalo se, ne samo na Balkanu, da su ovi samoproglašeni vlasnici vrline i morala skloni da proizvode mržnju prema drugima i budu militantni kao i prave etničke zajednice – one koje vezuje nacionalna, a ne „visoka” (što obično znači zapadna) kultura. Pri tome, često se zaboravlja da patriotizam nije jedino „poslednje utočište hulja”. Ima njih previše da bi stali pod iskrzani nacionalni barjak.
Nažalost, svi odavno živimo pod pritiskom crno-bele matrice. Zato čak i pravi kosmopolitski liberali ponekad progovore ne samo, da citiram gospodina Milutinovića, onako „kako je to uobičajeno u nacionalističkom diskursu o drugima” već i na način kako govore okoreli šovinisti.
Iz istog razloga je ovde vrlo teško ostati dosledan, pravi antinacionalista i ne postati zlata vredan „korisni idiot” koji se koristi za ostvarivanje prljavih ciljeva nekog drugog nacionalizma.
Nekima se to samo omakne, a neke ponesu emocije ili ljudske slabosti i odu predaleko. Selenić je njihov kosmopolitizam nazvao palanačkim, a Stef Jansen, pronicljivi belgijski antropolog, rekao je za ovdašnje antinacionalizme da su često nacionalistički. To možda jeste zbunjujuće, ali stvarnost je obično takva – šarena.
Fakultet za medije i komunikacije
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 03.09.2013.
