Izvor: Blic, 04.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Crni talas' na nov način
'Crni talas' na nov način
Svetska premijera filma Đorđa Milosavljevića 'Mehanizam' bila je u Montrealu. Zatim je prikazan u Torontu, Koreji, Izraelu, upravo odlazi na festival u Kotbus, Nemačka, još ga očekuje Štokholm,Oslo, Solun i Lubljana. Sagovornik 'Blica', mladi režiser Đorđe Milosavljević smatra da ovaj film već ima 'prilično festivalsko iskustvo zato što balansira između prepoznatljivih filmskih obrazaca i umetničkog tretiranja istine'. Da li ste zadovoljni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prijemom filma, kako na festivalima tako i u redovnoj bioskopskoj eksploataciji?
- Premijere su prošle iznenađujuće dobro. Očekivao sam protivrečnije reakcije, polemičnije tonove ali je opšti utisak to da je film, bez obzira ne određene primedbe, uspeo. Za sada film ide dobro u nekoliko bioskopa, dobro prolazi na festivalima i to je dovoljno. Tema vašeg filma je nasilje. Da li je to vaš odgovor na svetsku produkciju ili se ono nametnulo kao deo našeg života?
- S jedne strane, to je lokalna priča i ona je direktno inspirisana našom stvarnošću, dok je s druge, na tretman teme uticala savremena američka i evropska filmska produkcija.
Mislite li pri tom na stilizacija nasilja kao vrsti rediteljskog postupka?
- Moj glavni autorski kod u tom filmu bio je da jedan scenario koji se sadržinski bavi i poetikom crnog talasa, i koji na tom nivou asocira na naše filmove iz šezdesetih godina, artikulišem filmskim jezikom koji je adekvatan savremenoj kinematografiji. Tu se prosto radilo o klackalici realističe sadržine i uslovno rečeno stilizacije. Glavna ideja je bila da se spoji grafički i vizuelno eskspresivna, možda strip poetika sa jednom tvrdo realistišnom pričom. Takvih filmova ima i u drugim kinematografijama i možda su mu, mada potpuno različiti, najpribližniji filmovi Takeši Kitana, koga ne obožavam specijalano, ali koji takođe tretira intimne, realistične priče, koje u sebi sebi sadrže visoko stilizovane scene. Može li se, kada je reč o tom, da tako kažemo, umetničkom šminkanju teme, govoriti o svojevrsnom pokušaju distanciranja od nasilja kao takvog?
- Rasprava o tome da li film utiče na nasilje jeste akademske prirode i ne verujem da film, ili bilo koja druga vrsta popularne umetnosti, ima uticaja. Mislim da izraz šminkanje nije dobar, već mi se čini boljim artističko analiziranje. Scene u kojima se koreografski tretira nasilje za mene imaju oblik umetniče analize samog nasilja, u kome na neki čudan način ima degenerisane lepote, ali najviše bola. Čini mi se da smo mi napravili film koji u tom smislu nasilje tretira kao nešto što boli. Filmovi koji možda usmeravaju u pravcu nasilja, mada ne verujem u postojanje te veze, jesu filmovi partizanštine u kojima desetine ljudi strada u jednoj sekvenci a da to nikoga ne zaboli. U ovom trenutku na filmu, i ne samo na filmu, radi prilično mladih ljudi koji, logično, emituje drugačiju sliku. Postoji li nešto zajedničko za njih?
- Možda se može govoriti o nečemu zajedničkom za sve njih ali nikako ne možemo govoriti o programskoj sličnosti. Radi se o generacijama koje su odrastale na anglosaksonskoj literaturi, na popularnoj umetnosti, muzici, stripu, ljudima koji su izrasli koristeći računare i video rekordere, što je sve zajedno uticalo na drugačiji pogled na svet. Jednostavno, istorijske, društvene, tehničke, i tehnološke okolnosti su bile drugačije i neminovno su donele slične teme i nametnule, ajde da kažemo, sličnu vrstu poetike. Ali svako od tih ljudi bi se osetio ugroženim ukoliko bi ih međusosbno doveli u neku ozbiljniju vezu. Pomenuli ste crni talas, kao neku vrstu inspiracije. Da li je moguće tražiti vezu između reakcije filma na presiju iz tog vremena i današnjeg?
- 'Mehanizam' je samo jedan od filmova koji operiše sa postulatima crnog talasa. I svoj prethodni film 'Točkovi' bih svrstao u taj kontekst, tu je sigurno i 'Bure baruta', čak i 'Rane' i tako dalje. Međutim, mejnstrim naše kinematografije jeste komedija, pravljenje pitkih opuštenih priča koje treba da zabave. Onda logično, pošto je reč o prirodnom instiktu nekih autora, oni pokušavaju da provociraju publiku nastojeći da je suoče sa realnošću, odnosno sa svojim viđenjem realnosti. Svakako da pobuna crnog talasa i ova sadašnja imaju veze. U kojoj meri je, s obzirom na okolnosti bilo teško snimiti ovaj film i imate li u planu novi projekat?
- Imao sam sreću da poslednjih par godina radim u kontinuitetu i da praktično idem iz filma u film, što je bila moja privilegija. Ali ona je proistekla iz niza sticaja okolnosti od kojih je nemoguće praviti sistem. Sada aktivno radim na novom scenariju, jedan od scenarija na kome sam koscenarista, Ljubiši Samardžiću 'Grad stranaca', relativno brzo će ući u proizvodnju. U međuvremenu sam napisao dva kompletna teksta i nekoliko skica za nove scenarije. Moje iskustvo u tom smislu je skromno jer podržava tezu da se rad isplati. Dosadašnje poslove sam dobijao na osnovu fijoka koje sam punio od vremena studiranja i oni su imali sreće da se probiju do producenata. S druge strane, verujem da za našu kinematografiju dolaze bolji dani. Produkcija će sledeće godine sigurno biti velika. Jesu li vaša predviđanja zasnovana na konkretnoj informaciji?
- Znam da je mnogo ljudi završilo, počelo ili se sprema da počne rad na novom film. Naša kinematografija će sigurno ove godine biti bolja od prošle i najverovatnije još bolje one tamo godine. Da li je razlog zbog koga je realno očekivati bolje dane za film u 'minulom radu' ili su očekivanja zasnovana na novonastalim okolnostima?
- Moje je mišljenje da se tokom protekle decenije sačuvala autorska struktura domaćeg filma, mladi ljudi su uvođeni u posao dok su stariji nastavili svoj rad. Računam da su i nove okolnosti naklonjenije domaćem filmu, jer više ne postoji nijedan razlog da neko spolja ne uloži u naš film. Pogotovu što su naši filmski autori kvalitetni i vrlo jeftini. Željko Jovanović
