Izvor: Politika, 07.Mar.2015, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Crna knjiga” o cenzuri u Srbiji
Knjigu Marka Lopušine o zabranama od 1945. do današnjih dana, objavio novosadski „Prometej”
Navršila su se dva veka otkako sucenzoripo Srbijipočelida „uređuju” srpske knjige inovine. Prva zabranjena knjiga, podseća Marko Lopušina, bila je „Serbie, plačevno”, objavljena na staroslovenskom jeziku. Autor je Miljko Radonjić, beogradskiprofesorgeografije, rođenutakovskomseluGornjiBranetići. Bio je Karađorđevministarspoljnihposlova od 1810. do 1813. Knjiga je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << štampana uVeneciji 1815. godine. Pisana je kao alegorijski dijalog: razgovaraju porobljena mati Srbija i njen jedini sin, ratnik. Mati sinu ostavlja svoje poslednje zaveštanje za slobodu. Radonjić je vešto u taj dijalog uklopio sve diplomatske peripetije i srpske muke sa velesilama, pogotovo sa Rusijom. Knjigu „Serbie, plačevno” Radonjić nije potpisao, jer je izašla u politički najnezgodnije vreme, kad je Rusija, pobednica nad Napoleonom, bila evropska sila broj jedan! Knjiga je sadržala oštrukritikuruske politike prema Srbiji.
Ilustracija Jugoslava Vlahovića
Novosadski „Prometej”, objavio je knjigu Marka Lopušine (1951), novinara i publiciste, pod naslovom „Crna knjiga” (Cenzura u Srbiji 1945–2015). Ima danas, objašnjava Lopušina, različitih teorija o tome kako je cenzura, ta mrgudna reč i simbol represije nad umom, najednom, 2014. godine, postala oštrica političkog rečnika, na koju su se mnogi posekli. Cenzuru u Srbiji, kao zlo nadvijeno nad slobodom govora i kazivanjem mislećih ljudi, pominjali su ovih dana i predstavnici OEBS-a i EU, u Beogradu i Briselu, ali i srpski narodni poslanici, poverenici za pravdu, opozicionari, novinska udruženja i deo javnosti. Srbija je optužena da sprovodi državnu cenzuru, da gasi elektronske društvene mreže, da smenjuje urednike, hapsi ljude zbog „Fejsbuka”, da hakuje portale i pokušava da sakrije istinu od svog naroda.
„Nema cenzure u Srbiji”, branio se premijer Aleksandar Vučić i tražio izvinjenje zbog neosnovanih optužbi. Ovo se dešavalo u vremeprolećnog potopa i vanrednog stanja koji je zbrisao petinu Srbije, ali i tokom jeseni kada su sa televizijskih ekrana i s radio-talasa nestale emisije „Kažiprst”, „Utisak nedelje”, „Insajder”, „Sarapin problem”… Oboren je portal redakcije „Peščanika”, smenjen je šef deska Srđan Škoro u „Večernjim novostima”, ugašen je sajt „Blica”...
Nijedna reč u politici, dodaje Lopušina, ne zvuči tako mučno, teskobno i ponižavajuće kao cenzura. Staraje višeod hiljadu godina. Čuveni Oksfordski rečnik je izvodi iz pojma cenzor, kojim je u staroj Grčkojoznačavan sudski čuvar javnog morala. Zvanično se primenjujeotkakoje Gutenberg izmislio štampu, crkva inkviziciju, i otkad je 1485. proradio prvi cenzorski ured.
Po mišljenju dr NedeTodorović, profesora FPN-a i eksperta za medije i komunikologiju, zabrane su opasnost po svako društvo, pa i srpsko, jer vode ukidanju slobode naroda. Cenzura je drugo lice propagande, oblika kontrole informacija koja promoviše odobrenu, zvaničnu verziju istine. U sredinama gde je informisanje ograničeno cenzurom, autocenzurom i propagandom, na ivici smo odumiranja slobodnog društva i građanina kao slobodne jedinke. Lideri su oduvek cenzurisali svako izražavanje koje bi podstaklo podanike da se pobune protiv ustanovljenog poretka, propisujući šta je ispravno, a šta neispravno.
Cenzurisan je prvo javni govor, potom knjige, umetnička dela, pa štampa i radio i televizijske stanice, film. U 21. veku cenzurom se obezbeđuje podobnostsvihmedija, a posebno elektronskihportala, sajtova idruštvenihmreža. Srbijunisuzaobišli oviprocesi, stomrazlikomšto unašoj zemlji odvajkada, pa idanas, postoji običaj da javne ličnosti, pogotovo političari, govore kako cenzure uopšte nema!
Utome i jeste paradokspostojanja ifunkcionisanja cenzure uSrbiji. Svi je se odriču, a svi je primenjuju.
Zabrane misliidela, naglašava Lopušina, najstrožije su bile u Srbiji uvremeratnog, poratnogivanrednogstanja. A ona sunamse dešavala 1945, pa 1966, zatim 1980. i onda 1990. i 1999. kao i 2003. i 2014. U vreme komunizma, zabranjene ideje ikazivanja, nazivana su – neprijateljska propaganda. U samoupravljanju je to bila – nepodobna informacija, a danasudemokratiji – nepoželjna istina.
Vladavinu Slobodana Miloševića obeležilisuprocesipolitičkogpluralizma ivišestranačkogdelovanja, ogoljena borbaza vlastukojoj suzabranjivane radio i televizijske stanice, gašene novine, kao javna glasila, a autoriinjihova dela, hapšeniiproganjani.
Lopušina pominje i 1998, kada je novim Zakonom o informisanju ukinuto i kažnjeno 36 medija. Tokom 2014. godine, kaže, više od trideset osoba uhapšeno je, privođeno i saslušavano.
Zoran Radisavljević
-----------------------------------------
Petnaest godina bez svog potpisa
Na listizabranjenihličnostibilisu, na primer, članovikraljevske porodice Karađorđević, četnicisvihpokreta, a posebno sledbeniciđenerala Draže Mihailovića, osuđenicisa Golog otoka, partijskidisidentiineposlušniintelektualci, emigranti, umetnicisa svojimviđenjemstvarnostiikreatorislobodnihformiizražavanja. Tužilaštvo isud, Partija ipolicija, čuvarirežima, preko zabrana javnogkazivanja iizražavanja, čuvalisu Josipa Broza Tita, Jugoslaviju, Savezkomunista, JNA, samoupravljanje.
Posle pada „liberala” uSrbijiimaspokreta uHrvatskoj, uvedena je strahovlada. UKragujevcusu, kao šund, spaljivalistripove „AlanFord”. Posle predstave „Kafanica, sudnica, ludnica”,Brana Crnčević je izgubio pravo na autorskiinovinarskipotpis. Čuveninovinar „Politike”, AleksandarNenadović, petnaest godina nije smeo da potpisuje svoje tekstove.
-----------------------------------------
Napredak u slobodi medija
Istraživanje međunarodne organizacije za zaštitunovinara „Reporteribezgranica” (2013), pokazalo je da je Srbija napredovala po pitanju slobodemedija isada se nalazina 63. mestu, od ukupno 179 zemalja. Srbija je 2007. završila na 67. mestu. Na ovoj listimedija, BiH je na 68, Albanija na 102, Crna Gora 113, a Makedonija na 116. mestu.
objavljeno: 08.03.2015
