Izvor: Politika, 09.Jan.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek u pustinji i pustinja u čoveku
Ko ne veruje sebi, nikad neće moći da veruje drugima, ko nije spreman da se žrtvuje, nikad neće moći da natera druge da se žrtvuju
Zaista mi je žao što nisam mogao da učestvujem u organizaciji zimske OSSI-lacije u Rektoratu Beogradskog univerziteta, niti da joj prisustvujem. Ipak, veoma mi je drago da je ona i u mom odsustvu organizovana, kao i da se okupljenima pismom, i pored bolesti, obratio akademik Dobrica Ćosić. Pismo koje je sastavio nailazi na moje veliko poštovanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz dva razloga:
1. Izuzetno je iskreno, čak do te mere da akademik u njemu priznaje mnogo svojih grešaka, pa čak i kaže da su ga „Ideje i zablude u kojima...[je]...živeo..”, osvrćući se na sve velike ideologije prošlog veka koje naziva „okončanim”, dovele pred srpske studente u inostranstvu u „nedoumicu”. Direktno priznaje svoju suvišnost u učestvovanju u budućnosti srpskih studenata i Srbije kada kaže: „Moje životno iskustvo me opominje da vam ja, čovek 20. veka, dakle prošlosti, ne treba da imenujem vaše ciljeve i odgovornosti. Duga je senka za mnom, a pred njom nisu vedri horizonti”.
2. Sadrži osnovni postulat života na planeti Zemlji, sa kojim se apsolutno slažem. Svi realisti koji su do sada pisali motivisani prethodnim stvaranjem a ne samo razmišljanjem, od Tukidida, preko Makijavelija do Hobsa, američkih otaca i mnogih drugih, znali su i stvaralački živeli po onome što je akademik sažeo u jednu rečenicu: „Univerzalni postulat ljudskog bivstvovanja i našeg opstajanja je borba. Borite se!”. I nema Starca monaha na Svetoj Gori Atonskoj koji to tokom svog života i podvizavanja nije shvatio, jer upravo na osnovu tog postulata oni hodočasnicima iznose svoje najbolje zaključke podvlačeći da „Bog čuva one, koji sebe čuvaju i pomaže onima koji sebi pomažu”.
Imam ja tu naravno mnogo šta da dodam, ali pre toga isto tako moram da se na kratko osvrnem i na pismo Miloša Ćirića, studenta Univerziteta umetnosti u Beogradu, objavljenog na sajtu ,,Peščanika” 29. decembra 2012. I to pismo je naišlo na moje poštovanje, i to iz istih razloga: (1) iskrenosti i (2) shvatanja osnovnog postulata života na planeti Zemlji: borbe. Međutim između ta dva pisma postoji velika razlika, toliko velika da je najjednostavniji način da je opišem kao razliku između „čoveka u pustinji (akademika Ćosića) i pustinje u čoveku (studenta Ćirića)”.
U Srbiji je sve pokušano (od monarhije, komunizma, republike, demokratizma), ali nikad ni u čemu nije napravljen drugi korak. Nikad postignuto nije institucionalizovano, nikad nije ograničena sloboda – ona je samo postojala u velikom stilu kada bi se narod kao stado skupio na ulicama, ali nikad nisu povučene ograde. I šta sada imamo? Studente u narodu koji ne shvataju teoriju gravitacije, ne razumeju kako da koriste naučni metod, ali koji su smeli da vape i bukvalno „mekeću” nezadovoljni opštim stanjem u kome kao ovce vide samo džunglu prepunu mračnih delova u kojima agiraju određene grupacije onoga što oni vide kao „u ovce prerušene vukove”. Oni u svakoj ideji vide prevaru, obmanu, laž i ljude koji će ih potencijalno iskoristiti i potom možda i baciti – sve vide, samo ljubav ne vide nigde. I zato što ne vide ljubav oni i u mojoj organizaciji srpskih studenata u inostranstvu mogu da vide fantoma, mrak i sve ono što pustinja u njima njih tera da misle.
Ko ne voli sebe, nikad neće moći da voli druge, ko ne veruje sebi, nikad neće moći da veruje drugima, ko nije spreman da se žrtvuje, nikad neće moći da natera druge da se žrtvuju! Istina je da mi u Srbiji danas iz perspektive naroda nemamo državu, već samo najveću od svih fantomskih konstrukcija – jer šta drugo narod uopšte može i da vidi u bilo kojoj grupi ljudi okupljenoj oko nečega? Ne može da vidi ljubav u njima, ne može da vidi veru, ne može da vidi spremnost za žrtvu. I šta ostaje, šta opstaje – pa samo mračni lični interes.
Ja verujem da država u Srbiji postoji i sa OSSI-jem čekam da dobijemo kancelariju od SANU ili od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, kao i da nastane i održava se naš OSSIUM.
Veliko hvala akademiku Dobrici Ćosiću koji i posle svega, kada se konačno otreznio ne odustaje od nas, koji svojim rečima podrške želi da stane uz nas i kome svako ko ima imalo ljubavi u sebi momentalno mora da oprosti! Jer niko se ne rađa sa znanjem, svi tokom života učimo i svi koji naučimo ljubav, naučimo i da praštamo svima koji se iskreno pokaju, a akademik Dobrica Ćosić je to uradio i za to vam hvala gospodine Ćosiću, ogromno hvala! A ako država u liku ministra Obradovića i predsednika SANU Nikole Hajdina ne bude ispunila naša dva malecka zahteva – OSSI prestaje svaku komunikaciju s onima kojima je srpska država poverena na vođenje i okreće se svom snagom partnerima u narodu!
Milutin Stanisavljević
Predsednik Organizacije srpskih studenata u inostranstvu OSSI
objavljeno: 09.01.2013.
