Izvor: Blic, 15.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek sa četiri hiljade priča
Čovek sa četiri hiljade priča
Od večeras, prvim od pet koncerata u Centru 'Sava', počinje jugoslovenska turneja grupe Hari Mata Hari. Dok sa Harijem Varešanovićem razgovaramo za 'Blic', datum održavanja petog koncerta još uvek nije poznat, a nije isključena ni mogućnost, da na kraju jugoslovenske turneje, pred Novu godinu, bude još jedna serija koncerata u Beogradu. Šta je razlog tolikog interesovanja?
- Grupa postoji već 16 godina. Novi album smo sa posebnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pažnjom stvarali, jer predstavlja prekretnicu ka nekom novom stilu. Koristio sam nešto drugačije stihove, pa su nastale pesme 'Zenice oka moga ' i 'Kao domine', klasično muške pesme, koje nisu baš u našem stilu. A kakve su ženske pesme?
- Ono što je 'Hari Mata Hari' oduvek radio - duboko emotivne i lirične pesme.
U kom tiražu je prodat album?
- Na osnovu informacija od distributera iz cele bivše Jugoslavije, prodato je 300 hiljada primeraka. I ko zna koliko piratskih izdanja! Prezadovoljni smo rezultatima i utiskom koji je album ostavio. Na prostoru cele bivše Jugoslavije je bestseler. Kako uspevate da napišete pesmu u kojoj se velika većina prepoznaje?
- Pravo da vam kažem, svi se mi prepoznajemo u nečemu što nam se sviđa. To je stvar lične estetike čoveka koji gleda ili doživljava nešto lepo. Recimo, Armanijeve hlače svi žele da obuku. Ili mercedes. Lako je zamisliti sebe u takvom automobilu. Kada se napravi dobra pesma, kvalitetno se odsvira i otpeva, lako je uspostaviti komunikaciju sa publikom. Nemojte ovo da shvatite kao samohvalu, već kao pokušaj da odgovorim na vaše pitanje. Ja naprosto takve pesme pravim, a tiraži pokazuju da je to dobro. Gde nalazite inspiraciju?
- To je inspiracija za rad. Emocije, osećaj i senzibilitet su osnova na koju dolazi rad. Sopstvenu estetiku preslikavam na pesme. One su sublimat mog talenta, dugotrajnog i upornog rada, i moje ličnosti. Nekada sudbonosnu ulogu odigra moj talenat, a u drugom slučaju je to upornost. Često i nakon deset sati neprekidnog rada u studiju, ostanem još deset, da bih svoju viziju izgurao do kraja. Spreman sam da radim kao crnac dok pesma ne zazvuči baš onako kako sam zamislio. Koliko u pesmama ima autobiografskog?
- Nema mnogo, jer bih ja bio čovek sa četiri hiljade priča, čovek najnesrećnije zaljubljen na svetu. Nije prirodno da jedan umetnik uvek bude zaljubljen. U svakom slučaju, pesme jesu projekcija mog stanja, ali ne principom indiga. Jedna priča, tekst, ne stvara se toliko kratko koliko traje jedan zanos ili trans. Tekst se radi po šest meseci. I kakav je to onda osećaj?! Nije osećaj nego rad. Leonardo da Vinči je šest godina slikao Mona Lizu. To je analitika, a ne emocija. Ne može se u transu biti šest godina. Velika umetnička dela stvaraju se studiozno, talentom, znanjem i trudom, a ne stanjem transa. Moja emotivnost stvara samo podlogu u ličnosti da ja to uopšte radim, a konkretna pesma nema veze sa mojom trenutnom emocijom. 'Dan ko san, a noći bez sna, usne na usne, ti i ja... volio bih da te ne volim...' - tu pesmu sam pisao mesecima, razmišljajući o svakoj reči, svakom slovu i tački. Ako su mi pesme tužne - ne znači da sam nesrećan. Zbog čega u poslednje vreme radite duete sa pevačicama narodne muzike: Hankom Paldum, Draganom Mirković?
- Svet moje muzike i stvaralaštva je zavijen u debelu svilu. Imam osećaj da sam previše svilenkast. Kad biram pevače za duet, osim toga što su to uvek prijatelji, gledam da budu tvrđe ličnosti od mene. Mešam svoje slatko vino sa nekim oporijim. Uradili ste četiri spota, priča se da basnoslovno koštaju.
- Najdraži mi je poslednji, za pesmu 'Kada izgorim'. To je spot kakav sam oduvek sanjao da imam. Originalan je. Naravno, da sve to košta mnogo novca i truda. Umetnost je sprega talenta, rada i finansija. Konačni cilj našeg rada je dugovečnost i ugled. Dugogodišnji ugled. Sa kakvim emocijama dolazite u Beograd?
- Sada su već stabilne, jer nakon šest godina pauze sada često dolazimo. Za vreme rata, uopšte nismo radili. Posle smo se ponovo skupili i počeli da radimo ravnopravno na svim područjima bivše Jugoslavije. S tim da uvek, simbolično, na turneju krećemo iz našeg grada, iz Sarajeva. Prirodno je da se u svet kreće iz svoje kuće. Kakva je atmosfera u Sarajevu?
Da li je oživeo stari, prepoznatljivi duh tog grada? - Mislim da se nikad nije ni gubio. I u najtežim danima, Sarajevo je gajilo taj svoj duh kao bunt prema onome što se dešava. U mojim očima, Sarajevo je ostalo isto, a njegov duh se putem migracija stanovništva proširio svetom. Sarajlije u Begradu i Zagrebu ga i danas održavaju. Utisak je da ste, uprkos srceparajućim pesmama koje pišete, veoma racionalni i pragmatični.
- Budući da sam u podsvesti veoma emotivan, trudim se da u svakodnevici budem racionalan i objektivan. Verbalno i vizuelno možda delujem kao pragmatik, ali sam u srži pretežak emotivac i to izlazi kroz pesmu. Ono što se vidi - ne mora da bude ono što jeste. Simonida Stanković
