Izvor: Blic, 15.Maj.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek je zamorče
Čovek je zamorče
Posle velikog uspeha na sceni Narodnog pozorišta Beograd sa pedstavom 'Neprijatelj naroda' Henrika Ibzena, reditelj Boro Drašković se u Novom Sadu poduhvatio posla na iscenaciji još jednog, za istoriju pozorišta još značajnjieg pisca, Georga Bihnera, i njegove drame 'Vojcek'. Po mišljenju Bora Draškovića, 'Vojcek' je jedan od osnovnih komada svetske dramske baštine koji se, ne bez razloga, sve više igra u svetu. Vojcek, antiheroj, progonjeni čovek-vojnik, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << podvrgnut je eksperimentu koji poprima planetarni smisao. Ceo ubogaljen svet, i mi u njemu, sada je zastrašujući ogledni poligon. Zbog toga je Vojcek čovečanstvo'.
Da li je ta rečenica 'Vojcek je čovečanstvo' metafora ili upozorenje?
- U veren sam da se to što se dešava sa Vojcekom progonjenim antijunakom, dešava sa svakim od nas, sa svakim gledaocem u sali. Govoreći o tome da je Vojcek u eksperimentu, Bihner je ukazao na činjenicu da je čovek izložen stalnom eksperimentu. Mi zaista ne znamo šta se to dešava oko nas, šta nas usmerava svaki dan, šta nas je to usmeravalo pre dve godine, pre pet stotina godina. Kada kažem da mi živimo u eksperimentalnoj sferi - to nije metafora; pa broj ljudi u svetu se povećava dok je briga za ljude sve manja.
Na proteklom Bitefu su dominirale predstve, među njima i jedan 'Vojcek', u kojima preovlađuje osećanje nemoći zbog činjenice da je svet najgore mesto za život a da ljudi samo povremeno nisu zli. Delite li to mišljenje?
- Bitef je pravo mesto koje s jedne strane pokazuje eksperiment kao biće pozorišta, ali je istovremeno i mesto u kome čovek živi. Najbolje predstave koje smo videli na Bitefu ukazuju na to što govorite, na činjenicu da je čovek oduvek bio jedna velika tajna sastavljena od tame i od povremene svetlosti. Isto to se vidi i u Bihnerovom 'Vojceku' i zato nije slučajno što se danas toliko igra u svetu. Svaki naraštaj mojih studenata izabere da radi 'Vojceka'. Taj komad, po mom mišljenju, pokazuje osnovno biće čoveka i zato je on kao kalendar. Gledao sam 'Vojceka' na mnogim mestima u svetu i uvek sam imao utisak da govori baš o tim ljudima i njihovom svetu.
Vaša predstava 'Čekajući Godoa' igrana početkom dvedesetih, vizuelno podseća na ovog 'Vojceka'; slučajno ili je reč o nekoj liniji koju pratite?
- 'Godo' je bio sastavljen od mirnodopskog ženskog i ratnog, muško dela. Sa tom predstavom otvorili smo Bitef a potom smo je igrali u Budvi. Tamo smo žensku predstavu igrali u moru, a mušku, ratnu, na Citadeli. U tom koordinatnom sistemu se zaista pojavljuje ceo svet. Ali ono što je najzanimljivije jeste da su se stvari u međuvremenu pogoršale. Vojcek jeste vojnički komad, posvećen je vojniku kao najbednijem od svih ljudi koga Bihner, ne slučajno, upređuje sa majmunom. To znači da je prirodno da ta predstava danas bude obučena u uniforme. Glumica koja igra Mariju, donela je na probu ugledni italijanski modni časopis u kome je, kao poklon, bila upakovana vojnička majica. Prema tome taj kostim je druga koža stvarnosti u kojoj živimo.
Hoće li biti nove saradnje sa Narodnim pozorištem Beograd?
- Maja Drašković i ja smo za Narodno pozorište dramatizovali roman 'Album' Vladana Matića, mladog, zanimlivog pisca koji živi po svetu i koji poznaje takav način života. Roman se na zanimljiv način bavi našim ljudima koji slično žive; s druge strane o toj temi još nije bilo govora u našem pozorištu i mislim da je vreme da se nešto više kaže i o njoj. Naša adaptacija je prihvaćena, probe bi trebalo da počnu uskoro, ali će predstava izaći početkom sledeće sezone. Željko Jovanović
