Izvor: Politika, 07.Dec.2014, 10:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čitulja za posao veka
„Južni tok” je u svojoj srži bio više politički nego ekonomskim projekt
Sve je izgledalo prilično bajkovito, s tom razlikom da bajka ovoga puta nije imala srećan kraj. Bez sopstvenih ulaganja dobili bismo infrastrukturni objekat od tri milijarde evra, koji bi nam omogućio da godišnje ubiramo oko 300 miliona, zaposlilo bi se oko dve i po hiljade radnika, plus energetska sigurnost, mamac za investitore i ostalo što ide uz to.
Po svim elementima, izgradnja gasovoda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Južni tok” za Srbiju je bila posao veka i u tom kontekstu manje je bilo važno što je plaćena solidna akontacija: što je Naftna industrija Srbije prodata ruskom partneru gotovo budzašto, uz minimalnu rudnu rentu za naftu sa domaćih bušotina pride. Važan je bio pozitivan saldo na vidiku.
Sada, kada je „Južni tok” nastradao u geopolitičkom (i geoekonomskom) sudaru Rusije i Zapada, i kada je vest o njegovoj smrti prilikom posete Turskoj prošle nedelje objavio prvo Putin, a eksere u kovčeg sa pokojnikom zakucao prvi čovek „Gasproma” Sergej Miler („Gotovo je, projekat je zatvoren.”), nije bilo druge nego da se u političkim i medijskim čituljama iznese iskreno žaljenje.
Ali umesto toga, bili smo zasuti nevericom i uverenjima da će sigurno vaskrsnuti. Što ne biva. Svaka objektivna autopsija će pokazati da je preminuli bio teško oboleo od samog početka.
„Južni tok” je u svojoj srži bio više politički nego ekonomskim projekt. Pa kako su onda iza njega stale važne članice EU (Austrija i Italija, plus Mađarska) i njihove moćne energetske kompanije? Odgovor je jasan: gas je roba sa puno kajmaka za skidanje.
Suština, i glavna mana, projekta „Južni tok” bila je što je gas iz Rusije novim putem trebalo da stigne do starih kupaca. Gas koji su dobijali preko dva gasovoda iz Ukrajine, trebalo je da preko „Južnog toka” bude preusmeren prvo dnom Crnog mora, zatim kopnom preko Bugarske, Srbije, Mađarske, Austrije, do Italije, sa kracima za Hrvatsku, Bosnu, Sloveniju (i Grčku). Bez rizika zavrtanja slavina, što se često dešavalo na cevima u Ukrajini.
Šta onda nije štimalo, zašto je, iako su bilateralni ugovori Rusije i šest zemalja EU (plus Srbija) zaključeni davno, stalno odlagano polaganje cevi (osim onih ritualnih „početaka izgradnje”) i zašto je projekat sve više ličio na goluba na grani umesto vrapca u ruci.
„Za ljubav je potrebno dvoje”, objasnio je to nedavno Putin. Strana koja je odbijala da se zaljubi bila je sve vreme EU. Naime, pomenuti ugovori su bili u suprotnosti sa zakonskim korpusom Unije, što je, kako je to konstatovano u pravnoj analizi Istraživačkog foruma Evropskog pokreta Srbije, „posao veka pretilo da pretvori u parnicu veka”.
Pravni problem nije bio jedini, da je bilo političke volje, to bi bilo rešeno na način kako su ti problemi prevaziđeni na ekspresno izgrađenom i uveliko funkcionalnom „Severnom toku”.
Ukrajinska kriza je bila ta koja je gotovo dramatično pojačala strepnje da će „Južni tok” povećati energetsku zavisnost Evrope od Rusije (iz koje podmiruje oko 30 odsto svojih potreba, mada je šest zemalja od ruskog gasa zavisno sto odsto).
To možda ne bi bio tako jak argument da na geopolitičkoj šahovskoj tabli nije ušla u završnicu partija u kojoj je ulog Ukrajina. Rusija je čak i u kriznim vremenima bila pouzdan dobavljač, verovatno zbog toga što su, koliko i Evropi energija, njoj bile potrebne pare (izvoz nafte i gasa u ruskom BDP-u učestvuju sa 30 odsto).
Pravnom zamešateljstvu je doprinela i Srbija: mi smo ugovor o „Južnom toku” potpisali ignorišući činjenicu da smo pre toga, 2006, postali ugovorna članica Energetske zajednice EU, pri čemu su obaveze iz tog ugovora bile u direktnoj koliziji s odredbama gasnog sporazuma sa Rusijom.
Teško je poverovati da to nismo znali. Po svemu sudeći verovali smo da ćemo se provući, jer je u istom prestupu bilo i šest članica EU. S tim, što se u izjavama naših političara sve vreme prećutkivalo u čemu je suština spora, kao da u njemu nismo akter, uz najave da će „sve to rešiti Rusija i EU”.
Na sve to došla je nova situacija: pad evropske potrošnje gasa, činjenica (koju je u „Politici” od četvrtka priznao i jedan od čelnika „Gasproma”) da je tržište EU prezasićeno i da će takvo biti bar još deset godina.
Atentat na komercijalnu logiku „Južnog toka” izvršio je, međutim, drastičan pad cena nafte (danas je za 40 odsto jeftinija od one u julu ove godine), što je Rusiju dovelo u izuzetno tešku poziciju.
Njen ministar finansija je ovih dana izneo da će šteta od toga biti izeđu 90 i 100 milijardi dolara (dok je štetu od zapadnih sankcija procenio na 40 milijardi). Da bi u takvim okolnostima „Južni tok” bio profitabilan, cena gasa morala bi da bude prilično veća od one koju tržište plaća danas.
Prvobitne projekcije isplativosti morale su dakle da u Moskvi budu revidirane i to je, pre nego sporenje sa EU, ona „viša sila” koju pominje Putin.
U ožalošćenoj porodici, najviše razloga da tuguju imaju Bugarska i Srbija. Ima šansi da u okviru ruskog „plana B”, „Plavog toka” koji će gas odvesti do Turske, jedan krak krene ka nama, ali taj gasovod bismo gradili o svom trošku, parama koje nemamo. I neće biti profita od tranzita. Stigla nas je azijska kletva, po kojoj, kad se sudare slonovi, strada trava.
Milan Mišić
objavljeno: 07/12/2014
