Izvor: Blic, 09.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čitaoci su moj utisak jeseni
Čitaoci su moj utisak jeseni
Ovogodišnji Sajam knjiga je pokazao da je bolje kada se njegovom organizacijom bave izdavači kao oni kojih se to tiče. Pokazao je izdavaštvo u njegovom sadašnjem, pravom svetlu, a to svetlo je sačinjeno i od primera koji ukazuju na vitalnost profesije i od primera iz kojih se vidi kako se izdavaštvo doživljava kao kratkoročno zanimanje - rekao je Gojko Božović, književnik, književni kritičar i urednik u 'Stubovima kulture', komentarišući >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nedavno završen Prvi milenijumski sajam kinjiga u Beogradu.
'Na mene su najveći utisak, pored niza izuzetnih knjiga, ostavili čitaoci. Zahvaljući pre svega njima, ovogodišnji Sajam je bio veliki kulturni i društveni događaj. Izgleda da je knjiga pisce, čitaoce i izdavače održala u istinskoj zajednici. Ostali se, za sada, ponašaju prilično nezainteresovano'. Kako objašnjavate toliko interesovanje za knjigu u ovakvim ekonomskim (ne)prilikama?
- Dva su razloga. S jedne strane, to je živo interesovanje za knjigu koje postoji u ovoj sredini. S druge strane, ljudi koji su godinama bili pritisnuti istorijom i politikom sada se ponovo okreću svojim suštinskim interesovanjima. Taj povratak profesijama i njihova depolitizacija, ako se pokažu kao plod istrajne volje, mogu da budu spasonosni za ovo društvo. Uostalom, ekonomske teškoće ne bi bile manje ako bi se knjige manje čitale, nego upravo obrnuto.
Koja je pozicija savremene srpske književnosti u evropskim okvirima, budući da srpski pripada tzv. malim jezicima?
- Hendikep koji pominjete uopšte nije mali. On uistinu sakriva mnoge vrednosti. S druge strane, svedoci smo velikog uspeha dela nekolicine naših pisaca poslednjih deset godina u različitim evropskim centrima. Kada čitamo nove knjige Svetlane Velmar-Janković, Davida Albaharija ili Radoslava Petkovića uporedo sa novim knjigama Jana Mekjuena, Milana Kundere ili Vilijema Trevora, onda moramo primetiti kako knjige ovih naših pisaca stoje izvanredno u tom poređenju. Pošto književnost pokazuje očiglednu sposobnost da nas predstavi na dostojan način, onda tu njenu sposobnost treba iskoristiti, ali pre nego što je predstavimo drugima, treba da mi sami postanemo nje svesni. Srpska književnost je, naprosto, prirodni deo evropske književne zajednice. Šta vas je motivisalo da roman 'Izranjanje' jednog gotovo nepoznatog autora svrstate rame uz rame sa ostvarenjima velikana poput Prusta, jer vi retko dajete takve kvalifikacije.
- Roman 'Izranjanje' Veselina Markovića izuzetan je po mnogim svojim osobinama. I tematski i poetički on predstavlja jedan gotovo sasvim novi prostor srpske književnosti. To je jedan od najboljih romana koji su na srpskom jeziku napisani poslednjih deset godina. 'Izranjanje' na izuzetan način pripoveda o bolesti kao metafori pojedinca i o bolesti kao metafori društva. Težište svog interesovanja ovaj roman preseljava sa spoljne egzistencije, sa lako uočljive ravni stvarnosti, na unutrašnji prostor egzistencije, tamo gde se stvari teško vide i još teže razumeju, u prostor najvećih ljudskih drama i najozbiljnijih konflikata. Dakle, stojim iza onoga što sam rekao. Vratimo se vašem radu, nedavno ste priredili sabrana Njegoševa dela. Otkuda to?
- Književna savremenost se bolje vidi ako je posmatrate iz ugla najboljih izraza književne tradicije. Sabrana Njegoševa dela u sedam knjiga intenzivno sam radio više od godinu dana, a znatno duže sam se pripremao za taj posao. Nastojao sam da to bude jedno pouzdano izdanje koje je u svemu priređeno prema prvim izdanjima Njegoševih dela. A Mislite li da će se savremena društveno-politička scena reflektovati u literaturi?
- Većinski deo srpske književnosti, pogotovu proze, u protekloj deceniji bio je posvećen govoru o istoriji, stvarnosti i politici. Velika pitanja naše svakodnevice, a ona je bila svedena na velika pitanja, neprestano su odjekivala u književnosti. Književnost je u mnogim slučajevima postala izraz potrebe da se do razumevanja, koje se nije našlo u stvarnosti, dođe kroz priču. To nije najveći račun koji nam je istorija ispostavila devedesetih, ali jeste jedna od plaćenih cena. Ta cena nije plaćena do kraja. Nesumnjivo je da će nas i u narednim godinama dočekivati brojna publicistička i književna dela koja će hteti da objasne naš slučaj. Međutim, jedno su brojevi, a drugo je književnost. Tokom devedesetih dobili smo nekoliko upečatljivih dela o našoj savremenosti, kakvi su novi romani Davida Albaharija, 'Nigdina' Svetlane Velmar-Janković, 'U potpalublju' Vladimira Arsenijevića ili nove pesme Duška Novakovića. Valjda će biti još ovakvih knjiga. Ko podstiče raskol? Budući da ste poreklom iz Crne Gore, kako vidite rasplet budućih događaja na relaciji Srbija - Crna Gora, a kako unutar političke scene Srbije?
- Da bi se predvideli naši budući događaji, ništa ne pomaže poreklo. U svakom slučaju, mislim da je situacija jasnija i izvesnija u Srbiji nego u Crnoj Gori. Kako god da se stvari razvijaju, u Srbiji je nemoguć povratak unazad. Na ovoj sceni su nepozivo marginalizovane ekstremističke i populističke opcije, politika izolacije i kriminalnog patriotizma. Sada smo dobili političku scenu, koja će se vremenom dodatno profilisati. Srbija je zemlja uništenih institucija i razorene ekonomije, u većini stvari se kreće sa mrtve tačke, ali u Srbiji se za dugo vremena neće strepeti od unutrašnjih ratova i spoljnih intervencija, kao što ne verujem da će skoro biti moguće uspostaviti u njoj ličnu ili porodičnu vlast. U Crnoj Gori pak vlada opšta podeljenost i međusobna surevnjivost. Umesto da se raskol nekako prevaziđe, on se samo podstiče. Umesto da se ljudi posvete svojim poslovima i pitanju kako da spasu ono što je ostalo od društva u kome žive, suočeni su, kao sa poslednjim i jedinim pitanjem, sa jednom folklornom državotvornom fiksacijom sopstvenih vođa. Kad god se tako nešto na Balkanu dešavalo, to je bila smrtna opasnost za to društvo.
Tatjana Njezić
