Izvor: Blic, 07.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cilj svake promene je da sve ostane isto
Cilj svake promene je da sve ostane isto
Trideset i sedam godina nakon poslednje knjige o poeziji Branka Miljkovića (autora Petra Džadžića) pojavila se u izdanju 'Narodne knjige' svojevrsna studija 'Orfejev dvojnik' autora Radivoja Mikića, profesora Univerziteta u Beogradu, urednika i književnog kritičara. I mada je reč o, da je tako nazovemo, poetskoj studiji knjiga je izazvala naročitu pažnju ne samo književnih znalaca već i takozvanih običnih čitalaca.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Govoreći za 'Blic' o ovoj svojoj knjizi Mikić navodi da je hteo da pokaže kako se danas može gledati na Miljkovića bez politike, ideologije i svega onoga što prlja književnost.'Po mom uverenju na njega treba gledati kao na velikog pesnika sa tragičnom sudbinom. Znate kako je govorio pokojni Ivan Lalić: 'Miljković je sprinter, ja sam srednjeprugaš, a Desanka je maratonac.' Zašto je naslov knjige baš 'Orfejev dvojnik'?
- To je, razume se, stih pozajmljen od samog Miljkovića, a time sam hteo da podvučem grešku onih koji su kod Miljkovića tražili ljubavne pesme karakteristične za stvaraoce XIX veka, i čudili se kako to da mlad pesnik nema ljubavnu poeziju. Međutim, u Miljkovićevim pesmama se može videti da on svakog pesnika, pa i sebe, vidi samo kao Orfejevog dvojnika. A to znači da su u književnosti veoma važni preci i prethodnici i da nijedan pesnik nema prava da se ponaša kao da prvi govori o bilo kojoj temi. To nas upućuje na priču o Miljkovićevom odnosu prema tradiciji?
- Mada se nikada ne poziva na Eliota, to je stvaralac čije su ideje očigledno lebdele u vazduhu. Bio je, dakle, Branko pristalica shvatanja da je tradicija ono što izaberemo iz prošlosti i zato se tako snažno vezao za mitove i za naša usmena predanja. Izabrao je nekoliko od kojih je, čini mi se, najvažniji onaj koji se nalazi u svim filozofijama kružnog kretanja, jer je bio snažno opsednut smrću. Poput Ničea i on je zastupao stanovište o postojanju feniksa, odnosno svojevrsnom vraćanju onoga što je već bilo.
Da li ste, baveći se Miljkovićevom poezijom, možda naslutili odgonetku njegove smrti ili motiva koji su ga naveli na samoubistvo?
- Direktno i neposredno ne. Bio je, kao što se zna, jedn od onih koji nisu dozvoljavali da detalji iz njihovog privatnog života neposredno uđu u pesmu. On sam je često govorio o potrebi od udaljavanja od predmeta o kome se peva. Jer, kao i svi simbolisti, bojao se da mu poezija ne bude preterano lična, tako da je u njegovim pesmama teško naći tragove ličnih doživljaja. Koja je, po vašem uverenju, pozicija poezije uopšte danas? I shodno tome kakvo mesto pripada teorijskim knjigama o poeziji?
- Prvo, nijedan izdavač koji je štampao Miljkovića nije imao problema sa prodajom tiraža. A što se pozicije poezije tiče srpska kultura je uvek bila ispunjena vapajima kako se ništa ne čita i kako će primitivizam progutati i to malo kulture. U XX veku se sa književnošću, u bivšim socijalističkim zemljama, dogodilo nešto posebno zanimljivo. To su jedine zemlje u kojima se verovalo da pesma može da sruši sistem i državu. Onog trenutka kada je takvo mišljenje prestalo da važi, književnost je marginalizovana i prepuštena onima kojima suštinski i pripada; usamljenim pojedincima koji traže različite stvari, umetnički ugođaj, utehu, odgonetku svoje muke... Sa poezijom je gotovo identična situacija. Pesničke knjige imaju male tiraže. Ali! Poezija se svemu tome sveti tako što ostaje u temelju svake nacionalne kulture, jer niko jeziku ne omogućava dublji život od pesnika. Koji bi stih Branka Miljkovića, po vašem uverenju, bio primeren sadašnjem društvenom trenutku?
- Svet nestaje polako. Jer, toliko su snažne sile destrukcije da se čini kako će svet ovoga puta, nakon svih silnih fatalnih proročanstava, zaista da nestane. A koj je vaš lični komentar na temu društvenog trenutka danas i ovde?
- Vidite, i na takzvanoj vlasti i u takozvanoj opoziciji su ljudi koji na potpuno isti način shvataju i vlast i sve javne poslove. Mislim da je najteže i najgore onim, da tako kažemo, običnim građanima koji su očekivali da se nešto korenito i suštinski promeni. A ja se držim maksime da je cilj svake promene da sve ostane isto. Vratimo se Branku Miljkoviću i temi ljubavi u njegovoj poeziji...
- Miljković jeste pesnik o kome se ne može govoriti, a da se zaobiđe ljubav i to nekoliko vidova od kojih su najvažnija dva. Ljubav prema poeziji i rečima i ljubav prema svetu koga te reči treba da opevaju. On je najmanje pesnik one ljubavi koja se tradicionalno traži u poeziji, ljubavi između muškarca i žene. U tom smislu mislim da se samo njegova pesma 'Uzalud je budim' može smatrati velikom ljubavnom pesmom. Ali, zato ima niz pesama rodoljubivog karaktera u kojima peva recimo o Titu ili o Sutjesci?
- Miljković je bio čedo svog vremena i napisao je nekoliko pesama koje su dobre tek kad im se skinu naslovi, jer ih oni vezuju za efemerne stvari. To su pesme proistekle iz činjenice da je Miljković bio jedan od onih pesnika koji su obnovili rodoljubivu tematiku u našoj modernoj poeziji. A takva tema uvek traži nešto konkretno i on je to našao u događajima iz Drugog svetskog rata i u nekim političkim ličnostima. Dakle, to su i dalje dobre pesme. Tatjana Nježić
