Izvor: Politika, 21.Dec.2010, 00:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Češljanje babe
U senci događaja koji nagoveštavaju i „novo pisanje istorije” na Balkanu, protekli su prošlonedeljni skupovi najvećih stranaka vladajuće koalicije
Poput onoga kako su ,,Vikiliksovi” dokumenti delovali na svetsku diplomatiju, sličan, a potencijalno još i veći značaj mogao bi imati izveštaj Dika Martija za Srbiju, Balkan i srpsko-albanske odnose. I možda nije sasvim slučajno to što su se u obe priče u ulozi „loših momaka” našli američka politika i njeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << albanski saveznici.
Da nije reč o tako užasnim stvarima, bilo bi gotovo tragikomično to što nas sada gospodin Marti podseća na ono što je veći deo naše javnosti gotovo već zaboravio ili o čemu naprosto nije hteo ni da čuje. Izveštaji o zločinima nad Srbima i drugim nealbancima, koji su naveliko ignorisani ili tretirani kao „plod miloševićevske propagande” „i nevešti pokušaji srpskog medijskog spinovanja”, dobili su neočekivanu potvrdu iz nezavisnog i respektabilnog izvora. Da li će sada i za Martija reći da je recidiv iz Miloševićevog vremena, da nas „vraća u prošlost” i „svađa sa susedima”?
Čak i u najnepovoljnijem scenariju, u slučaju da rezultati njegove istrage, posle nekoliko dana medijske halabuke, budu diskretno gurnuti pod tepih i ignorisani (mada mi se čini da će to ovoga puta ipak ići teže) zatečenost i javna blamaža Bila Klintona, Tonija Blera i Bernara Kušnera zbog (ne)dela njihovih „kosovskih prijatelja” ostaju bar izvesna, razume se, zakasnela i nedovoljna satisfakcija.
Uvek, naravno, postoji neki kontekst i snage kojima nešto odgovara ili ne odgovara. Tako se i ovde, kao i uvek, može postaviti pitanje: „Zašto baš sada?” i na njega davati različite odgovore – na primer, da li se radi o projektu omekšavanja lidera kosovskih Albanaca ili o pripremi njihovog političkog uklanjanja i zamene novim, nekompromitovanim kadrovima? Ali slično kao i u slučaju ,,Vikiliksa”, istina ponekad zvuči najneverovatnije i ljudima je često najteže da u nju poveruju. No, nezavisno od konačnog epiloga, raduje i ohrabruje činjenica da čak i u ovom kontrolisanom svetu individualna hrabrost i integritet ponekad mogu napraviti neki pomak. I da ničija nije gorela do zore.
U senci ovih događaja koji nagoveštavaju tektonske promene na svetskoj političkoj mapi, a možda i „novo pisanje istorije” na Balkanu, protekli su prošlonedeljni skupovi najvećih stranaka vladajuće koalicije na kojima gotovo da nije bilo ni reči, a, čini se, ni svesti o ovim promenama i koji su pomalo delovali kao politička ilustracija one čuvene sentence o babi koje se češlja dok selo gori.
Pri čemu su socijalisti, mora se priznati, to „češljanje” ovog puta ipak odradili elegantnije i veštije, dok je kod demokrata bila više nego očita kriza identiteta, ideje i energije. Verovatno će se u narednim danima u vladajućoj stranci malo trgnuti i pokušati da poprave utisak i ublaže štetu. Ali prvi i gotovo konsenzualni komentari podom stranačke skupštine DS-a jesu „fijasko”, „blam”, „katastrofa”... I pravo je čudo, a čini se da i to dosta govori o unutrašnjim odnosima, da stranka koja ima toliko što stvarnih, što nabeđenih stručnjaka za marketing čitavu stvar nije mogla da bar malo bolje ispegla i organizuje.
Čak i nezavisno od spekulacija povodom „kvara elektronskog sistema za glasanje”, dakle, sve pod pretpostavkom da su rezultati glasanja više-manje realan odraz raspoloženja DS-ove stranačke nomenklature (jer se u međuvremenu odustalo od početne ideje da glasa čitavo stranačko članstvo), nimalo nije zgodno za stranku da njen najpopularniji član (ne računajući lidera) bude poslednji (dakle, ne drugi, treći, četvrti... nego poslednji) u trci za stranačkog potpredsednika. I nije zgodno za predsednika da njegov dojučerašnji miljenik i – skoro da se na to već zaboravilo – njegov svojevremeni kandidat za premijera, bude poslednji na unutarstranačkom glasanju. A pri tome je teško reći koja je solucija za Tadića, zapravo, nepovoljnija. Da li ona da mu je Jeremić otkazao poslušnost i krenuo svojim putem, zbog čega je morao biti eliminisan, ili ona po kojoj odnos između njih dvojice, zapravo, uopšte nije tako drastično i nepopravljivo narušen, ali je stranačka oligarhija, ostrakizujući Jeremića, posredno želela da udari šamar i do juče neprikosnovenom Tadiću. A vrlo je moguće da ima elemenata i jednog i drugog.
Bilo kako bilo, nema sumnje da su i DS i Tadić sa ove skupštine izašli slabiji nego što su bili pre nje, a stranka u narednu, socijalno i politički vrlo tešku, a uz to i (pred)izbornu godinu ulazi ozbiljno podeljena, sa lošom energijom i atmosferom.
Sve u svemu, posle ove skupštine Boris Tadić ima još više razloga za brigu, a kući je najzadovoljniji sigurno otišao Dragan Đilas, koji je gotovo neprimetno, dok je čitava pažnja bila usredsređena na Jeremića, prestižnom položaju gradonačelnika Beograda, dodao i mesto drugog najmoćnijeg čoveka u stranci. Pajtić i Petrović su manje-više ostali tamo gde su i bili. Šutanovac se ratosiljao glavnog rivala. Na kraju, sa oreolom žrtve i „moralnog pobednika” i skoro hiljadu glasova osvojenih u trci „sam protiv svih”, nije nezadovoljan verovatno otišao ni Jeremić. Ali su, siguran sam, posle ove skupštine demokrata ipak daleko najraspoloženiji bili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.
glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 21.12.2010.
