Izvor: Blic, 24.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cenzori prave skandale
Cenzori prave skandale
Za mnoge je nakon smrti Josipa Broza, 'nova osećajnost' koja je najpre izbila na površinu u sferi kulture bila samo poza. Svestrano umetnički nadarena Sonja Savić, jedna od protagonista te nove osećajnosti, ostala je dosledna, ne eksponirajući samo sebe i svoj multimedijalni rad, već i ne zaboravljajući bitne elemente istinski nove, antitotalitarne osećajnosti koja se širila u prvoj polovini osamdesetih. Danas poslepodne, u Domu omladine, osim premijere >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << novog dokumentarnog filma 'Šarlo te gleda' u njenoj režiji, biće priređena i retrpospektiva filmova koje je snimila tokom devedesetih.
Opet ste uspeli da 'skandalizujete' javnost nedavnim previše otvorenim diskursom na TV 'Politika' i prvim javnim pozivom da se lustracija i u okviru kulture desi.
- Ne pravim skandale ja nego cenzori koji su tražili zabranu prikazivanja mog intervjua na TV 'Politici'. Držim u WC-u fotografiju susreta Miloševića i Rugove, tokom bombardovanja, kao primer do koje je mere moguće zloupotrebiti medije i obmanuti pojedinca. Samo sam dala izjavu o filmu kojim podsećam na moje prijatelje iz Beograda, Ljubljane i Zagreba. Podsećam na Ivicu Vdovića, do danas neprevaziđenog perkusionistu koji je promenio ustaljene bit forme. Da nije bilo njega, Milana Mladenovića i Vlajka Lalića ne bi došlo do promene - do danas bismo slušali 'JU grupu', 'Suncokret', 'Elipse' ili 'Crne bisere'. Autentičnih pesama nije bilo dok se nije pojavio 'Šarlo akrobata': vokal Milan Mladenović, bas Koja, mi ga zovemo 'foling lider', i Ivica Vidović. Kasnije u ekipi je i Margita. To su samonikla deca asfalta sa izgrađenom kosmogonijom pre dvadesete. Oni su izvršili lingvističku i harmonsku reformu domaćeg zvuka i jezika. U filmu obrađujemo i dvestotinak fotografija: slovenačke demonstracije, Teo Volarić, 1971. i 1972, prve komune u eks-Jugoslaviji, Brecelj, fenomen 'Kugla glumište', u kojoj sam ostvarila svoju prvu ozbiljniju koautorsku saradnju…
Šta je ta predstava 'Železni džez', u kojoj se udružuju beogradske i zagrebačke avangardne snage, personifikovala polovinom osamdesetih?
- Trebalo je napraviti totalitarnu ceremoniju, koja bi bila prva ozbiljna duhovna pobuna protiv totalitarnih ceremonija u okviru kojih smo živeli; prizvati čoveka koji dela ono što misli.
Koji bi zadati 'železni standard' danas neka slična predstava mogla da realizuje?
- Železni standard je masa stvorena u vreme novog nepotizma ili vladavine nevladinih organizacija. Uništili su kulturu naroda, pa je i bukvalno reč o masi. Ipak, mnogo ljudi dosta zna o telekomunikacijama, a puno se zna i o korupciji koja vlada u tom sektoru, pa ne bi trebalo da razmišljaju kako narod i bez stranih donacija neće umeti ponovo da se digne na svoje noge. Sećam se druga koji me je u prvoj godini gimnazije zvao u Gradski komitet, a ja sam ga odbila; e, on je od Soroševih donacija proputovao celu Evropu. Ili, Paviljon 'Veljković', koji je nastao tako što je žiro-račun Pivare, za koju smo se toliko borili, prešao u ruke KPGT-a. Borka Pavićević je rekla: 'Ah, Sonja Savić, ona je luda' i pod žiro-računom Pivare izvršena je pronevera. Svi papiri bili su potpisani njenim imenom. I nakon pronevere, ona već deset godina drži taj paviljon. Zar ovde ne postoji, makar, ciklična smena. Sve su to mali 'miloševići'. Ona je autor tog kapitalističkog društva koje je veći deo donacija potrošilo, umesto na umetnike, na kupovinu kuća oko paviljona.
Koju nameru imate s retrospektivom vaših filmova u Domu omladine?
- Želim da ljudi uporede te ljude i situacije sa ovim našim nepismenim, pa i nevaspitanim političarima. Reč je najstarija stanica energije, kako Tibetanci misle, a Kant je još pre nekoliko vekova ustanovio koliko je reč moćna. Reč je moćan gospodar koji dugo čeka i dugo, dugo odlaže kaznu. Ako već ne vole ni 'h' od hrišćanstva, ili logos ili reč, jer su neobrazovani do besvesti, podsećam da je Evropa zasnovana na grčkoj filozofiji, na zakonu proporcije, odnosno 'zlatnog preseka': 'Kako se veći deo odnosi prema manjem, tako se celina odnosi prema većem delu.'
Ljudi obično kažu, nije uspela da se etablira kao glumica i zato je razvila svoj jezik - u drsku moždanu vijugu!?
- U stvari, samo apelujem na nove bogataše da od svog kapitalizma, za koji smo mi budili omladinu, moleći je da glasa - a sada mi je žao zbog toga - odvoje pare za projekte u kulturi. Moj status je regulisan, slobodan sam umetnik, ali moj finansijski status skoro i ne postoji jer se nisam odrekla borbe za slobodu pojedinca, imajući na umu zaboravljeni slogan iz 1969. Ljudi koje sam upoznala i o kojima moji filmovi govore, oni su me naterali da shvatim značaj savremenog socijalno-kritičkog akta. Posvetila sam se vaninstitucionalizmu i antimilitarizmu, koji su dve glavne prepreke u razvoju humanoida. To nisu neozbiljne prepreke, one vode u vrlo mračan period u kome manjina može da uzme vlast nad velikom većinom, izgradi par podokeanskih gradova, mrtva ‘ladna baci atomsku bombu i sačeka pet generacija pod vodom, gledajući u ribe dok se zemlja opere od atomske 'prljavštine'.
Da li je vam je ipak krivo što je vaš finansijski status cena individualnog gesta na kome istrajavate?
- Nisam rob ekonomskog patriotizma koji je bio razvijen. U principu, raste ekonomsko-militarni patriotizam, a u tom smislu baš me je razočarala Amerika. Isuviše kasno je počela antiratna kampanja, toliko je to različito od Vudstok generacije, kojoj se na licu videla beskrajna slobodoumnost, a danas su za tri dana uspeli da ih militarizuju, obuku u uniforme i daju izjave kako su spremni do kraja života da ostanu u njima. Milorad Pavlović
