Izvor: Politika, 30.Okt.2015, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cena ruske ljubavi
Koliko to ruske ljubavi može da podnese Srbija? Ovo pitanje se već mesecima postavlja zabrinutim, ogorčenim ili poluplačnim glasovima po beogradskim salonima, ambasadama i ostalim centralama za pritisak, u kojima vlada čvrsto uverenje da će narastajući ruski lobi uništiti i poslednju šansu za evropsku Srbiju. Čak se i u govore ovdašnjih šampiona evropejstva vratio izraz „ruska peta kolona”, nešto što se poslednji put moglo čuti kada je hiljade ljudi odlazilo na Goli otok jer se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sumnjalo da slušaju Radio Moskvu, krišom čitaju Tihi Don ili su zaboravili da obriju brkove.
Na drugoj strani tog ruskog fronta, ljudi koji više vole Vladimira Vladimiroviča nego bilo kog lidera u srpskoj istoriji iskreno su razočarani što je Rusija u Srbiji manje prisutna od Slovenije i najavljuju da Rusi tek nameravaju da dođu na Balkan. Zato je u Vučićeva poseta Moskvi ponovo zavrtela tu geopolitičku mešalicu u kojoj Hrvati unapred govore da članicu NATO-a niko ne sme da napadne, veletrgovci duvanom iz Crne Gore već znaju da Moskva i Beograd imaju plan za rušenje Mila, dok u Sarajevu naslućuju da je Dodik svakako bio tema moskovskih razgovora.
I dok se u Beogradu slušaju odjeci komšijskih priča o malim Rusima i velikoj Srbiji, u delovima srpske vlasti već se razmišlja koja bi to čestitka. posle moskovskih susreta, mogla da stigne Vučiću i drugovima od OEBS-a,. nevladinih organizacija ili zapadnih ambasada. Hoće li se već neko na Zapadu setiti da bi Srbija mogla da primi bar 50.000 sirijskih izbeglica jer se, eto, egzodus pojačava od kada su Rusi počeli da bombarduju, a Srbija je jedina zemlja koja im nije uvela sankcije.
Srbija će na tom istočnom geopolitičkom poligrafu biti dugo, duže od naših evropskih integracija čijih se početaka više i ne sećamo. A naša ljubav prema Rusiji biće na skeneru i nakon što jednog dalekog dana postanemo članica EU, svaki put kada se uzdrmaju odnosi između Moskve, Berlina, Londona i Vašingtona.
Zato se i ta komplikovana, bezobalna priča o odnosima Srbije, Evrope i Rusije zapravo svodi na sasvim jednostavan odnos narode i elite u samoj Srbiji. Ili na sasvim jednostavno pitanje – u kojoj meri će vlast u Beogradu uspevati da, makar povremeno, vodi ekonomsku, bezbednosnu ili kulturnu politiku koja nam nije stigla na faksu ili nekom dugom memorandumu iz EU, Svetske banke ili MMF-a.
Istina je da su najbogatije i najuglednije porodice slale decu na školovanje u Beč ili Pariz, kao što su neki srpski vladari bili uvereni da Srbiji ne može postati moderno društvo dok sa Zapada ne stignu dobri zakoni, stručnjaci i tehnologija. Ali je, izgleda, istina i da se svaki put kada je srpska država bila u opasnosti ovde najviše mislilo na Rusiju. Nije jasno je li reč o ljubavi ili istorijskom iskustvu.
