Izvor: Politika, 21.Jul.2010, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cena ispuštene inicijative
Još jedan istorijski dan za sve one kojima se vrat još nije ukočio od gledanja unazad
Građani Srbije će danas u svakom slučaju moći do neke mere da odahnu. Teret sveplanetarne odbrane međunarodnog prava i vanvremenskih civilizacijskih vrednosti će se spustiti sa naših, istorijskim nepravdama očvrsnulih ramena, kada će neko, ko zaista može reći šta je zaista međunarodno pravo, to i uraditi. Još jedan istorijski dan za sve one sa kojima se istorija još nije dovoljno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << intimizirala i kojima se vrat još nije ukočio od gledanja unazad.
Kako god bilo, danas će Međunarodni sud pravde dati svoje mišljenje o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova i time će se sa pravne tačke zatvoriti rasprava ili će otpočeti neka nova bitka za tumačenje dvosmislenosti. Iako je veoma nezahvalno bilo šta prejudicirati na dan objavljivanja mišljenja ipak mi se čini da će odlučujuće pitanje biti da li su se bili stekli uslovi da se kosovskim Albancima prizna pravo na samoopredeljenje. Pravno gledano lako je reći koji su to uslovi – jedan narod mora biti do te mere isključen iz političkog upravljanja državom, odnosno mora doći do takvog stepena kršenja njegovih ljudskih prava da je dalji suživot u jednoj političkoj zajednici nemoguć. Međutim, kada se tumače ovi uslovi teško je očekivati da se dođe do konsenzusa ko je tačno kriv zbog toga što su „stvari otišle tako predaleko” ili jednostavnije – ko je prvi počeo. Međutim, to na kraju krajeva i nije toliko bitno – Srbi i Albanci ne mogu da žive zajedno posle svih zverstava koje su jedni drugima učinili. Hrvatska i Bosna su druga priča. Kao što ne mogu da žive zajedno tako da Kosovo bude u Srbiji tako ni sutra neće moći unutar samog Kosova, ali će proći neko vreme dok svi to ne shvate.
Ukoliko ne nameravate da ponavljate do besvesti floskule o tome „kako nikad nećemo dati Kosovo na hiljadu i jedan način” jako je teško bilo šta reći na tu temu što bi javnost u Srbiji želela da čuje. Da li se treba nekada podsetiti hladnjače kod Kladova, masovnih grobnica na terenima MUP-a u Batajnici, Mačkatice i drugih „asanacija terena”? Ukoliko bi se razgovaralo o tome da li bi se pomislilo da se time opravdavaju zločini UČK-a nad srpskim civilima? Da li zločini opravdavaju zločine? Ova pitanja su ista ona o kojima se govorilo prilikom nedavnog usvajanja rezolucije o Srebrenici koja je, kako je rečeno, bila moralni imperativ bez ikakvog povezivanja sa političkim dobicima ili gubicima. Nijedna država ne može da se brani da se nepravnim sredstvima borila protiv zločina, a naročito kada je praktično ceo bivši državno-vojni vrh (Šainović, Ojdanić, Pavković i drugi) Srbije osuđen u Hagu za „zajednički zločinački poduhvat” etničkog čišćenja. Ovo će sigurno biti jedan od značajnijih momenata u današnjem mišljenju.
Ruku na srce, teško bi bilo ko danas u Srbiji mogao da brani tezu da se Kosovo može reintegrisati u naš politički sistem. Zato i treba očekivati da Međunarodni sud pravde neće osporiti pravo na samoopredeljenje kosovskih Albanaca, posebno ako se ono napada Rezolucijom 1244 koja je naknadnolegalizovala NATO bombardovanje i koja to opravdava masovnim kršenjem ljudskih prava na Kosovu. Međutim, mora se ovde biti iskren i reći da nije Miloševićev režim stvorio problem. On je postojao još od balkanskih ratova kad je Srbija povratila Kosovo i bilo je za očekivati da će problem eksplodirati za vreme najneodgovornije moguće vlasti. U bilo kom scenariju Kosovo, sa onakvom demografskom slikom, nije moglo ostati u Srbiji.
Ukoliko se prizna pravo na samoopredeljenje kosovskih Albanaca, to ne mora biti protivno pravim interesima Srbije i njenim nezvaničnim planovima. Nije nelogično da se isti argumenti u prilog samoopredeljenja primene i na Srbe na Kosovu a ne treba ni pominjati da se takav ishod možda i priželjkuje u Republici Srpskoj. Ovi ciljevi nisu nelegitimni u svojoj suštini koliko tako možda izgledaju zbog svoje trenutne netransparentnosti.. Ukoliko pogledamo malo u bližu prošlost videćemo da je povezivanje Kosova i Republike Srpske počelo još za vreme Zorana Đinđića. On je pravilno izveo političku jednačinu da će se nezavisnost Kosova opravdati pravom na samoopredeljenje što će imati za pravnu konsekvencu ili lagani kraj BiH ili podelu Kosova, osim ukoliko se Kosovo nekako pravno ne izdvoji i argumentuje kao poseban slučaj koji se neće preneti na druge separatističke pokrete. I to je ono što je cena izgubljenog vremena od tada do sada koja se vidi u novim argumentima poput pomenute presude državnom-vojnom vrhu Srbije i sedamdeset priznanja nezavisnosti. Čini se ipak da bi Srbija bolje prošla da je imala inicijativu u vezi sa podelom Kosova makar to nosilo sukobljavanje sa SAD nego što je bila pasivna i priželjkivala da to neko drugi predloži nudeći šlagvorte poput „više od autonomije – manje od nezavisnosti” ili nonsensa poput hongkonškog modela. Nikad nije kasno za naknadnu pamet.
urednik ,,Prava i društva”
Vladimir Todorić
objavljeno: 22.07.2010.
