Izvor: Politika, 20.Mar.2012, 02:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čemu se nadati od izbora
Pazličite frakcije oligarhije, to jest političke stranke, izlaze na izbore demagoški tvrdeći da su upravo one te koje će promeniti truli oligarhijski sistem koji su same uspostavile
Otkad se pisac ovih redaka zaposlio na Filozofskom fakultetu, a bilo je to još u vreme vladavine bračnog para Milošević–Marković, stalno je pričao studentima da na izbore treba uvek izlaziti i glasati za najmanje lošeg. Govorio im je, takođe, da odu na godinu-dve u inostranstvo, ako im >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se ukaže prilika, tamo nešto nauče, profesionalno se usavrše, prošire horizonte, a onda se vrate u Srbiju sa idejom da je unapređuju primenjujući ono što je napolju dobro i što se ovde može primeniti.
Učio ih je da ne treba da odu zauvek, jer ko će onda ostati i kako će Srbija napredovati, ako je većina obrazovanih napusti. Sem toga, nema zemlje iz snova, svuda ima problema, a emigrantu su mnoga vrata često zatvorena i treba mnogo napora uložiti i veštine pokazati da bi se otvorila. Politikom, ma koliko njom i političarima bio nezadovoljan, čovek se mora baviti, jer se u protivnom ona bavi njime, jedan je od standardnih saveta koji su studenti, hteli ne hteli, dobijali od, možda, pomalo dosadnog nastavnika.
Vreme je, međutim, da se nastavnik javno preispita. Naime, u autoritarnim političkim porecima stvar je ličnog dostojanstva da se čovek bori za proširenje sloboda i prava pojedinaca. U liberalnoj demokratiji je to stvar slobodnog izbora svakog građanina. Pitanje koje se nameće jeste: kako postupiti u oligarhiji? Kako se uopšte boriti protiv oligarhije obavijene u ogrtač liberalno-demokratskih institucija?
Naime, kada čovek izađe na izbore, koji su sada slobodni i relativno pošteni, i da glas nekoj od političkih stranaka, on se izjašnjava za jednu od ponuđenih frakcija oligarhije legitimišući tako postojeći sistem. Pri tome, različite frakcije oligarhije, to jest političke stranke, izlaze na izbore demagoški tvrdeći da su upravo one te koje će promeniti truli oligarhijski sistem koji su same uspostavile i dramatično poboljšati život građana.
Na primer, stranka koja je pre četiri godine istakla izbornu parolu „stručnost ispred politike”, tokom poslednje četiri godine se isticala najmanje u istoj meri kao i druge, ako ne i više, u protežiranju stranačkih kadrova bez obzira na stručnost. Danas se ta stranka, pod drugim imenom, zalaže za „departizaciju javnih preduzeća”. Lepo, ali da li će stvarno neko u to poverovati?
Vodeća stranka opozicije je, pak, istakla borbu protiv oligarhije kao jedan od glavnih ciljeva. Dobro. Problem je samo u tome što je nerealno očekivati da se ova stranka i koalicija oko nje samoraspuste, a to bi bio jedini način da se izborna parola ostvari. U protivnom sve ostaje na demagogiji kao veštini izricanja obećanja koja se ne mogu ispuniti, ali u koja su građani skloni poverovati pošto im jako prijaju.
Najveća vladajuća stranka uporno obećava bolji život. Izuzetno dobro, jer u Srbiji se ne živi bajno. No, pre četiri godine ista stranka je obećala 200.000 novih radnih mesta, a za protekle četiri godine 280.000 ljudi je izgubilo posao. Naravno, građani znaju da je na delu krajnje ozbiljna svetska ekonomska kriza, te da se u okruženju teško živi, pa mogu tu malo i kroz prste pogledati. Ipak, zvaničnici ove stranke su ubeđivali da će kriza tek okrznuti Srbiju. Blago građanima Srbije kada imaju tako stručne vođe.
Bilo je doduše u protekle četiri godine i prijatnih iznenađenja, jer jedna stranka je obećavala kosovsko zaglibljivanje, plivala u nacionalističkim retoričkim besmislicama, da bi se onda u vlasti ponašala relativno pragmatično i efikasno. Danas ta stranka, kako se izbori bliže, opet koristi jeftinu nacionalističku demagogiju, i ostaje da se vidi da li će njeno doskorašnje biračko telo to progutati, i da li se mogu neki koji su bili na putu prestrojavanja u korist te stranke istinski privući uprkos ovakvoj retorici.
Ima u Srbiji i stranaka koje se diče svojim evropejstvom, a vođi i njihove supruge osnivaju privatne firme. Njima bi najviše odgovarao slogan: „I biznis i politika”, ali oni umesto njega žele da nas sve zajedno onako brzo, skojevski oduševljeno, uvedu u EU i usreće. Naposletku, tu su DSS i SRS čije su vrhuške punopravni deo oligarhije, ali o njima doista ne treba trošiti reči, jer u poređenju s njima ranije nabrojane stranke i ne izgledaju tako rđavo.
Šta, međutim, ostaje ojađenim građanima Srbije da rade na Đurđevdan? Đurđevdanak, hajdučki sastanak, staro je pravilo nekad u Srbiji bilo. No, od hajdučije nikakve vajde biti ne može, već bi se samo palo u još dublji ambis. Da li onda glasati? Da li ubaciti beli listić? Ili, prosto, otići samo na slavu kod rodbine i prijatelja i biti dosledan idiot (u staroj Grčkoj to je bio naziv za građanina kojeg politika ne zanima)...
Jovo Bakić
objavljeno: 20.03.2012.
