Izvor: Blic, 18.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekajući Mironju
Čekajući Mironju
Voleo bih da razgovor sa Milenkom zapravo bude jedna prazna strana pa da svako upiše šta misli nakon predstave ili da sastavi svoj dijalog sa mnom. Jer, čudno je kako se ovde jedno priča, drugo piše, treće prepričava. Uvek se u nekoj tekstualnoj celini traži nešto što navodno budi atrakciju kod prosečnog čitaoca. Između ostalog i o tome govori naša predstava 'Ljubinko i Desanka' Aleksandra Popovića - rekao je napočetku razgovora za 'Blic' Milenko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Zablaćanski koji u ovoj predstavi, koja se premijerno izvodi večeras na sceni i u produkciji Pozorišta na Terazijama, igra Ljubinka i potpisuje režiju. Igraju još Elizabeta Đorevska, Dragan Vujić, Vladan Savić, dramaturg je Željko Jovanović, koreograf Snežana Vesković, a originalnu muziku potpisuju Vlada Divljan i Boris Bunjac. Scenografija je delo Željka Antovića dok je kostime uradila Snežana Simi - Šarac. Zanimljiv je podatak da je u glumački istom sastavu isti ovaj tekst rađen pre dvadesetak godina, sa izuzetkom Bate Paskaljevića čiju ulogu sada tumači Vladan Savić. No, po rečima Milenka Zablaćanskog to jeste isti tekst ali nije ista predstava.
Šta je to i u kom smislu promenjeno?
- Promenili smo se mi, naši životi, vreme... I upravo nas je to vreme navelo da 'Ljubinka i Desanku' pročitamo iznova i iz drugog ugla. Ono što nam je nekada bio apsurd, što smo doživljavali kao histrionsku igru likova iz nerealnosti, danas se, na žalost, pokazalo kao naša realnost. Četvoro ljudi koji su nekada čekali bolju budućnost, oličenu kod Beketa u Godou a kod Ace u Mironji, danas preživljavaju ta 'bolja vremena' uporno i dalje dokazujući svoje postojanje. Naime, koliko god govorili svoje najdublje istine oni se prvo između sebe ne čuju, a drugo svesni su uzaludnosti, promašenosti i tragičnosti.
I, šta s tim?
- I onda se postavlja pitanje: da li ti ljudi lažu? Da li nam je svima na ovim prostorima istina izmakla? Da ne budem pretenciozan, ali imam utisak da se svi, u vrednosnom smislu, samo prilagođavamo vremenima koja dolaze. A ona se jako brzo menjaju. Kao da stvarno postoji u senci neki Godo ili neki Mironja koji surovo određuje naše puteve, smeštajući nam sudbine na periferiju periferije.
Otkud to da se čitava predstava zapravo dešava u jednom trenutku?
- Svi se pitamo, u trenucima ličnog pada ili krize, da li sam mogao drugačije. Ljubinko, koji sanja celu predstavu, odnosno ceo život u momentu kada se budi shvata da je vreme isteklo i razmišlja kako bi možda bilo drugačije da je on podelio karte. E, to ostavljamo svakom gledaocu ponaosob, i predstavi ako bude živela, da odgovori - jeli moglo drugačije. Sa druge strane gledano, da li je moguće odupreti se postojećim pritiscima, spregama i silama u datom trenutku i na datom prostoru.
Radite nakon dvadesetak godina isti tekst. U čemu je privlačnost Ljubinka i zašto ste se ovoga puta u istom komadu poduhvatili i režije i glume?
- Nikada sebe nisam video kao Hamleta, ali jesam kao Žana. Nikada sebe nisam video kao brzog smutljivca na sceni nego kao sanjara, čoveka koji hoda kroz snove, a to Ljubinko jeste. Koliko god da sam se trudio nisam uspeo da pobegnem od toga, bar za sada. Takođe, nikada ne bih ušao u predstavu i kao glumac i kao reditelj da nisam imao jedno temeljno čitanje Ace Popovića kod mog profesora Ognjenke Milićević, na šta sam posebno ponosan. Ta žena je sebe grandiozno ugradila u glumačke temelje mnogih beogradskih glumaca.
Vaša priča o dobronamernom lažovu optvara pitanje i o onim drugačijim lažovima...
-Mi genetski, i danas i juče, folklorno lažemo. To jeste na izvestan način uslovljeno vetrometinom na kojoj odvajkada živimo. Ali je činjenica da su 'istine', koje su ovde proglašavane za neprikosnovene i neprolazne, brzo bivale odbačene. Kao da nikada, ne daj Bože, nama nisu pripadale! I nikada nismo imali grižu savesti zbog toga. Teško da bi i najbolji naučnofantastični roman ili film to mogao da obradi. Tatjana Nježić
