Izvor: Politika, 03.Sep.2012, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekači posla
Šta mislite, da li mali Norvežani „čekaju posao” kad porastu
Igrom slučaja, sedeo sam tako prošle godine sa grupom studenata iz celog sveta. Bilo ih je zaista sa svih kontinenata, iz država koje su i bogatije i siromašnije od Srbije. Razgovor se dotakao tema u vezi sa zapošljavanjem i traženjem posla, kao i razlika u zapošljavanju među nacijama. Tada se pokazao zanimljiv fenomen: Niko od njih nije mogao da razume značenje srpske fraze „čekam posao”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
"I am waiting for a job”. Ljudi su pokušavali da razumeju šta to znači. U njihovim sistemima vrednosti, posao se traži, ili se čak stvara ako imate preduzetnički duh. Ali kako se to posao čeka? Bilo je jako teško objasniti im.
„Čekam posao” može da znači mnogo toga, ali najčešće se odnosi na individualne slučajeve poput „čekam da mi teča završi kombinaciju”, ili pak kolektivne poput „čekam da ovi moji dođu na vlast”. Čekanje posla se uglavnom radi tako što se igra pasijans na kompjuteru, ispijaju kafe uz prazne priče i bleji na „Fejsbuku”, a onda, kada posao dođe, sve to isto nastavlja se na radnom mestu.
Ako otkucate na Guglu „čekam posao”, možete videti isečke sa raznih foruma u kojima ljudi upotrebljavaju ovu frazu u nekom razgovoru. „Čekam posao u državnoj službi” je daleko najčešća upotreba fraze, uz razne varijacije i imena ustanova. Čekanje se najčešće završava kada neko ode u penziju ili na onaj svet.
U anketi koju je radio sajt za zapošljavanje „Infostud”, takođe se pokazalo da je fenomen „čekam posao” najzastupljeniji u državnim institucijama. Samo 15 odsto od svih zaposlenih u državnim institucijama je našlo posao preko konkursa, a 10 odsto preko biroa. Ovi procenti su daleko veći u privatnim firmama, a najveći u stranim kompanijama, gde je polovina zaposlenih upala preko regularnog konkursa.
Posledice ovog fenomena vide se u efikasnosti državnih institucija. Većina zaposlenih su tu „dočekali posao” bez ikakvog konkursa i selekcije. Stoga, vi čak možete na čelo državnog preduzeća da postavite pametnog čoveka, sa sjajnom vizijom, ali problem nastaje kada realizacija te vizije krene da se delegira na razne sitne ogranke i dođe do ljudi koji su tu „dočekali posao”. Mnogi od tih ljudi jednostavno nisu kapacitet da izguraju bilo kakvu viziju.
U predizbornim obećanjima dosta se govorilo o „departizaciji”, ali sve i da se to realizuje voljom vlasti, može da se desi samo za krupne, rukovodeće položaje. Za eliminaciju „čekača poslova” iz najsitnijih delova društva potrebno je da se promeni mentalitet ljudi, dakle izuzetno mnogo vremena i smena generacija.
Jedan od načina za ovo je edukacija. Nedavno sam saznao da se u Norveškoj preduzetništvo kao predmet uči od prvog razreda osnovne škole. Šta mislite, da li mali Norvežani „čekaju posao” kad porastu? Kod nas se preduzetništvo za sada uči samo u odabranim školama kao eksperimentalni predmet, ali iskreno mislim da bi trebalo da bude svuda.
Još jedna bitna stvar jeste da starija generacija prekine sa vaspitavanjem dece po principu „gledaj da se uvališ u državnu firmu a ne da se mučiš kod privatnika”, jer mislim da nema boljeg načina da se detetu ubije samopouzdanje. U stvari, ima. Kada potomak želi da pokrene svoj posao, a roditelj ga usmerava da „čeka posao” jer „nije on za to”.
Na kraju, „čekam posao” može da ima još jednu konotaciju, a to je „čekam dobru priliku”, što je negde između traženja i čekanja. Podrazumeva traženje, ali i odbijanje svake ponude za posao koja nema početnu platu od 1.000 evra i rukovodeće mesto. U suštini, i ova varijanta „čekanja posla” je kontraproduktivna, jer onaj ko zaista vredi vrlo brzo dogura do visoke plate, koliko god da je nisko počeo. Naravno, u normalnoj firmi.
„Čekači posla” najčešće će vam izneti racionalne razloge za svoje čekanje. Navodiće vam masu primera kako su tamo ili ovamo preko veze primili onoga ili ovoga, i kako drugačije ne može. Odličan izgovor za pasivnost. Kada im navedete kontraprimer, da se neko javio na konkurs i dobio posao, reći će vam „eh, to ti misliš, pa i tamo je sve namešteno, znam ja...”
Inače, u psihologiji se „čekači posla” označavaju kao reaktivni tipovi ljudi, a „tragači za poslom” su proaktivni. Cilj nekog budućeg reformisanog obrazovanja trebalo bi da bude produkcija što više proaktivnih ljudi, ne samo kada je traženje posla u pitanju, već u svim sferama življenja. Samo takva nova generacija može iskoreniti „čekanje posla” iz svakodnevnog srpskog govora.
Istok Pavlović
objavljeno: 04.09.2012.
