Izvor: Blic, 03.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čehov i savski galeb
Čehov i savski galeb
U čitavoj priči o pozorištu zapravo se radi o postavljanju onog pravog pitanja i zahteva - kome je ta umetnost upućena? - rekao je glumac Voja Brajović na početku razgovora za 'Blic'. Prisetimo se, Brajović je glumac koji je samo u ovoj sezoni imao četiri premijere: 'Egzibicionista' u režiji Milana Karadžića, 'Pogled u nebo' Ljiljane Todorović, 'Rodoljupci' u režiji Dejana Mijača i 'Galeb' Slobodana Unkovskog.
O ovim predstavama Brajović >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kaže da su sve važne za pozorišta u kojima su nastale.
'Naravno da je najznačajnija činjenica da Jugoslovensko dramsko kreće u novi život i da to menja teatarsku sliku Beograda.'
Mišljenja publike su podeljena kad je reč o 'Galebu'?
- I Unko i mi svi smo, da tako kažem, tražili novu formu. Vidite, u modi su takozvani poznavaoci Čehova, jer sad svi nešto kao poznaju Čehova kao recimo što postoji niz 'stručnjaka' za Njegoša. A iz mnog skromnog iskustva uvideo sam da ti 'njegošolozi' nemaju pojma o Njegošu, oni eventualno znaju ono što im kod Njegoša prija. Tako je nekako i sa Čehovim. Mnogi bi da ga tumače i to na svoj poprilično nekreativan način.
'Galeba' je Čehov napisao kao komediju...
- Da i mi smo upravo pokušali da pokažemo koliko je Čehov bio u pravu kada je svoj komad svrstao u žanr komedije. Ali, komedija koja se završava samoubistvom, radikalnim gestom izneverenog čoveka. Meni je žao onih koje to nije dirnulo. Podsetiću vas sličan je pristup bio i u 'Pozorišnim iluzijama'. Znate, ono što je nematerijalno a ipak toliko moćno, moćnije od svega, to su duh i mašta. Uostalom, umetnost je tu baš zbog toga. A kada je reč o Čehovu, pitanje je da li smo mi u ovom trenutku uopšte sposobni, ili ako hoćete zreli, da osetimo tu njegovu tananost.
Pa, jesmo li?
- Mislim da su, na žalost, naš primitivizam, taština i sujeta još uvek moćniji od našeg talenta. Mi jesmo daroviti ljudi ali te naše pošasti su toliko jake da su u stanju da unište čak i dobre pokušaje. Znate, pitanje koliko smo mi u situaciji, u ovom društvenom kontekstu, da imamo vremena i strpljenja za ozbiljno razumeanje umetnosti. Ljudi su pritisnuti stresovima, bitkom za goli život da bi se posvetili recimo Čehovu, Dostojevskom ili njima sličnim velikanima.
Mislite da nas neizvesnost i društvena nestabilnost čine lošijim nego što jesmo?
- Upravo nas ta nestabilnost čini taštim, sujetnim, grubim, glupim a iznutra tako ranjivim. Mi posežemo za lakim rešenjima, modernim izrazima, za prodajom muda za bubrege. E tu smo mi majstori. Mada, nisam to govorio u smislu večitog okrivljavanja nekog drugog. Društvena nestabilnost je, ipak, naš proizvod.
Kako danas gledate na svoju ulogu Tihog u seriji 'Otpisani' koja se upravo reprizira?
- Snimana je pre trideset godina, možda i koja godina više. Ni sam ponekad ne mogu u to da poverujem. Ta serija je bila čak i u to vreme - takozvanih oslobodilačkih filmova urbana - rađena vrlo moderno i u smislu režije i u smislu kamere i u smislu odnosa prema glumcima i u kom god hoćete smislu. Igrala je tu vrsna ekipa glumaca koji su tada bili vrlo mladi. Nisam verovao da će me toliko pogađati kada se setim svega što smo radili. Možda je protok vremena učinio svoje, ali vrlo se jasno sećam recimo dugmeta koje mi se otkopčavalo na kostimu ili sličnih detalja. Boje svoje garderobe, dijaloga koje smo vodili izvan kamere i naravno predivne atmosfere i uslova u kojima smo radili. Čini se da je najupečatljivije to što smo mi tada bili junaci mnogih generacija, ali mislim da je to upravo zbog urbanog momenta. Pogled u nebo
Nedavno ste izjavili da je predstava Dejvida Hera 'Pogled u nebo' jedna od najznačajnijih u ovoj sezonu?
- Zaista tako i mislim. Dejvid Her, kako ga je Mijač nazvao, pisac novog romantizma je pisac koji će tek imati prostora kod nas. Ne dešava se tako često takva predstava. Dešava se da kada se spusti zavesa ljudi ostanu da popričaju sa nama o tome. Za nas je ona svojevrsno otkrovenje jer, reći ću samo toliko, ima naglašenu životnost. Tatjana Nježić
