Izvor: Blic, 26.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čari lutanja i plutanja
Čari lutanja i plutanja
'Kažu da plač može doneti olakšanje. On je kiša koja pročišćava psihu. Možda je tako. Telo, za koje neki veruju da je najbolja slika duše, ponaša se drugačije; bar moje telo', napisao je Vladimir Tasić (1965) u romanu 'Kiša i hartija' ('Svetovi') koji govori o kulturi, njenim čudesnim evokacijama kao i o emocijama što se raspršuju u prinudnim izborima života. Tasić je doktorirao matematiku u Kanadi, predaje na Univerzitetu Nju Bransvik, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a kao pisac privukao je pažnju i publike i kritike svojim prethodnim romanom 'Oproštajni dar' za koji je dobio nekoliko prestižnih nagrada.
Govoreći za 'Blic' o 'Kiši i hartiji', odnosno o tome da li zvezde, planete, bogovi utiču na sudbinu ljudi, Tasić kaže:
'Rasprave o astrologiji i uticaju nebeskih bića imaju pre svega simboličku funkciju. Nepouzdanost kalendara naglašena je da bi se otvorio prostor u kom moji junaci izbegavaju ‘određenje’, istorijsko, astralno i svako drugo.' Na jednom mestu pišete: 'Poznate reči ispisane na jeziku koji se raspao i za sobom ostavio ruševine, grobnice, stid.' Da li (ne)primetne promene u jeziku odražavaju duboke društvene promene?
- Navedenu rečenicu treba posmatrati kao stilsku figuru. Stvarnost i jezik su nekako povezani. Međutim, za tu vezu nema jednostavnih formula. Mi realnost opisujemo u jeziku, tumačimo je kroz jezik, stvaramo svetove od reči, ali reči ne iscrpljuju naš doživljaj stvarnog; uvek im nešto izmiče. Adam je po predanju imenovao ptice i životinje, a ribe su mu promakle. Ipak, jezičke promene u izvesnoj meri odražavaju društvena kretanja, kao što ih odražavaju promene u modi, muzici ili arhitekturi. Na sistematskom pregledu, lekar obično pogleda i jezik. Ako uoči određene promene, može formirati neke pretpostavke o zdravstvenom stanju. Muzika ima važnu ulogu u 'Kiši i hartiji'. Koliko zapravo ljude određuje muzika? Mislite li da ih više određuje muzika koju slušaju nego pripadnost nekoj naciji?
- Muzika, čini mi se, ne određuje ljude, već se ljudi određuju prema njoj i jedni prema drugima. Ona može funkcionisati kao stereotipni znak (ne)raspoznavanja, ali ne vidim da tu ima jasnih zakonitosti. Isti čovek može slušati 'Ramštajn' i Balaševića; zamislite samo šta je sve slušao Brajan Ino. Muzika ne zahteva lojalnost i zakletve; neslaganja su dopuštena. Otvorenost prema buci sveta je neka vrsta stava i opredeljenja, i zato je zvuk interesantna metafora. U filmu 'Kafa i cigarete' Džima Džarmuša može se čuti da je 'Tesla shvatao Zemlju kao provodnik akustičke rezonance'. Ne znam tačno šta to znači, ali lepo zvuči. Mene je u romanu ipak najviše zanimala metafora ritma. Pominju se Anri Lefevr i Milija Belić, a to nije slučajnost.
Govorite o fenomenu nove mitologije. Šta je zapravo čini i koje su joj odlike?
- Postoji potreba za stvaranjem novih mitema. Čitavi svetovi u okviru naše kulture još uvek nisu ušli u književnost. To je važan problem. Možda će autori savremenije realističke orijentacije uvesti te priče u literaturu. No stvarnost je u književnosti nužno stilizovana, a to znači da će pisci morati da stvore nove mitologije, junake tih potisnutih realnosti. Drugi je problem što postoji neka vrsta autocenzure u odnosu na tematiku. Mislim da tek treba da se oslobodimo palanačkih nesigurnosti. Ako zaista verujemo da smo deo Evrope u kojoj Irac Banvil piše o Kepleru i Koperniku, zašto mi ne bismo pisali o Njutnu? Dilema koju je Kiš opisao pojmovima homo politikusa i homo poetikusa još uvek nas muči. U međuvremenu, pogledajte priču Džima Šeparda 'Ajaks uvek napada'. Pisana je u prvom licu, na engleskom. Narator i glavni junak priče je Velibor Vasović. Nikog nije briga da li je to 'američka tema', ni da li je Vasović baš tako suvereno ovladao engleskim. Svi znamo da je to priča. Kažete: 'Kič traži poslušnost. Osetljiv je i uvredljiv. Sve mu smeta. Postaje paranoičan. Zabranjuje. Ubija.' Priča o kiču stara je koliko i umetnost. Postoji li 'aktuelni kič', šta je njegov sadržaj, kolika mu je moć?
- Kundera je negde napisao da kič definišu dve suze. Prva suza kaže: kako je lepo videti decu koja trčkaraju po livadi. Druga kaže: kako je lepo biti dirnut, zajedno sa čitavim čovečanstvom, gledajući decu koja trčkaraju po livadi. Jasno, deca i livada su sekundarni. Kič nastaje tek sa onom drugom suzom, kada nas dirne to što smo dirnuti nečim što kolektiv smatra dirljivim. Kič je, dakle, oblik emotivnog masturbiranja na ideju pripadanja kolektivu. Njegova moć je srazmerna moći zajednice da nametne svoje kriterijume normalnosti. Ko odstupi od kolektivno dopuštenog užitka, po potrebi se proglašava za 'nenormalnog' i nasilje nad njim se uvek može opravdati pozivanjem na 'univerzalnost' one druge suze. Kič tako postaje sredstvo političke manipulacije, a i svakodnevne gnjavaže. On je uvek aktuelan, a njegov sadržaj je promenljiv. Junaci 'Kiše i hartije' nastoje da se oslobode unutrašnjih i spoljašnjih izgnanstava. Kuda vodi taj proces oslobađanja?
- To zavisi od posmatrača, to jest od čitalaca. Tanja Nježić
