Izvor: Politika, 15.Apr.2010, 00:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
CRVENA LINIJA
Prva istraživanja pokazuju da je srpsko javno mnjenje bolje od tzv. političke elite prepoznalo razliku između neophodne osude zločina i njegove političke instrumentalizacije
Svi koji su mislili da je preduskršnje usvajanje jednostrane srebreničke deklaracije u Skupštini Srbije vrhunac neodgovornosti aktuelne vlasti još jednom su se prevarili. Naime, definitivno su čak i od te mučne skupštinske debate još mučniji bili pokušaji naknadnog „vađenja” i „kontrole >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << štete” kojima danima prisustvujemo.
Prvi i verovatno najneukusniji gest u tom pravcu bilo je tobože „hitno” (odmah sutradan?!) pokretanje pitanja deklaracije o osudi zločina nad Srbima, čime su, zapravo, srpske žrtve u poslednjem balkanskom ratu dvostruko ponižene i degradirane. Najpre time što su bezrazložno izostavljene u Deklaraciji o Srebrenici, a onda i time što se srpska skupština udostojila da ih se seti tek kada se pojavila potreba za ovom „utešnom” deklaracijom, ne bi li se tako nekako u javnosti amortizovao negativan efekat zbog usvajanja one prve. Razume se, takva naknadna alibi-deklaracija o osudi (i) srpskih žrtava nikoga u svetu ne zanima već ima isključivo unutrašnjopolitički efekat i predstavlja tek neku vrstu smokvinog lista za vladajuću koaliciju.
Ništa bolja nije bila ni navijačka seansa Borisa Tadića na utakmici Partizan–Makabi, gde su uvek spremne kamere RTS-a svako malo hvatale predsednika u spontanom zagrljaju ili razdraganom čavrljanju sa premijerom RS Miloradom Dodikom. Ideja je, očito, bila da se demonstrira kako odnosi između Srbije i Srpske nisu nimalo narušeni nakon usvajanja ove deklaracije i da su tu i dalje u pitanju „dva tela, a jedna duša”. U ovom trenutku nije jasno šta je to Milorad Dodik dobio zauzvrat zbog ove javne oprosnice Tadiću i koliko će ona uopšte uroditi plodom sa jedne i druge strane Drine.
Jedno je zločin, čije prave dimenzije treba istražiti a krivce kazniti, a nešto drugo je njegova politička zloupotreba. A nešto treće besmisleni nacionalni mazohizam i samoponiženje. Prva istraživanja pokazuju da je srpsko javno mnjenje bolje od tzv. političke elite prepoznalo razliku između neophodne osude zločina i njegove političke instrumentalizacije. Maltene do poslednjeg trenutka u vladajućoj koaliciji su verovali da će u priču o deklaraciji uvući i naprednjake i LDP (na radikale i DSS niko nije ni računao). Ali Nikolić i Jovanović su se na kraju izvukli, svaki sa svojim razlozima i svojom računicom, i ostavili Tadića da sam kusa vruću kašu, jedva namičući čak i prostu skupštinsku većinu za nešto što je, prema predsednikovoj najavi od pre tri meseca, trebalo da bude „izraz najšireg nacionalnog konsenzusa”.
Zvanični Brisel i Vašington su, doduše, mlako pohvalili potez srpske skupštine. A verovatno su tako nešto prethodno i obećali srpskim kolegama. Njihovi mediji, razume se, nisu imali takvu obavezu. A ni strpljenja, ni interesa, ni volje da svojoj publici potanko tumače hašku pravnu sofistiku, po kojoj Srbija, doduše, „nije kriva”, ali „nije učinila sve da spreči” zločin u Srebrenici. Zato su njihovi izveštaji i reakcije na srpsku deklaraciju bili koliko jednostrani toliko i očekivani. „Srbija se izvinjava za srebrenički masakr”, „Srpski parlament osudio ubistvo 8.000 Muslimana u istočnoj Bosni” bili su najčešći naslovi, nakon kojih je, po pravilu, išlo podsećanje na događaje iz 1995. koje je, očekivano, bilo apsolutno u znaku „zvanične” bošnjačke verzije, koju su početkom prošle godine bošnjački i albanski lobisti na čelu sa Jelkom Kacinom provukli i kroz evropski parlament.
Iz ugla prosečnog zapadnog medijskog konzumenta, kao i iz vizure evropske političke i medijske elite, stvari su manje-više nedvosmislene: Srbi, doduše, „bosanski” Srbi, ali to je uglavnom isto, pod komandom Ratka Mladića i Slobodana Miloševića (i to je uglavnom isto) počinili su genocid u Srebrenici i sada je Srbija preuzela odgovornost za taj zločin i izvinila se žrtvama, ali ga iz unutrašnjopolitičkih razloga još uvek nije i sasvim eksplicitno kvalifikovala kao „genocid”.
Srbija u svom odnosu prema EU danas neodoljivo podseća na zaljubljenog ženika koji je izabranici svoga srca unapred poklonio sve (imanje, novac, ugled, porodično nasledstvo), a zauzvrat dobio samo neodređena obećanja – i pokoji poljubac u čelo. I sad zavisi od njene dobre volje i mrvica njene milostinje.
Zaključno sa ovom srebreničkom deklaracijom, prethodno usvojenim Statutom Vojvodine i najavljenom prodajom „Telekoma” (a to, zapravo, i nisu toliko odvojene stvari kao što se na prvi pogled čini) ova vlada je prešla mnoge „crvene linije”. I tu, bojim se, više nikakvo vađenje i nikakav „krizni pi-ar”, niti medijsko hodočašćenje po srpskim manastirima i stratištima ne može pomoći. Pa sve i da, recimo, Partizan sa Borisom Tadićem na tribinama na kraju postane prvak Evrope. A zauzvrat smo dobili, u najboljem slučaju, samo pokoji blagonaklon diplomatski smešak, a u najgorem cinične komentare, poput onih Jelka Kacina i Doris Pak, naših znamenitih „evropskih izvestilaca”.
Đorđe Vukadinović
[objavljeno: 15/04/2010]
