Izvor: Vostok.rs, 09.Nov.2014, 13:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Burkina Faso: Pobuna u „špijunskom raju“
09.11.2014. -
Novost o tome da su posle nemira u glavnom gradu zemlje, Uagaduguu, vlast u Burkini Faso preuzela vojna lica, skoro nikoga nije začudila. Nije prvi put da se to ovde dešava i predsednik Kompraore zaista nimalo nije zaslužio produženje roka svoje vladavine. On je na vlast došao nakon prevrata u kojem je ubijen njegov prethodnik, „drug i saborac“ Tomas Sankara, poznati „afrički Če Gevara“.
Za razliku od Sankare, za 27 godina svoje vladavine komunista >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Kompraore nije učinio ništa dobro za zemlju – Burkina Faso je još uvek jedna od najsiromašnijih afričkih zemalja. Nije čudo ni što su protesti protiv njega bili vrlo česti. Samo od 1999. godine bilo ih je šest, a poslednji su se desili 2011. godine.
Međutim, ima i pitanja. Kompraore je „svoj nitkov“ i jedan od najvažnijih regionalnih saveznika Francuske u regionu. Svojevremeno je izjavio da je jedan od glavnih razloga za svrgavanje Sankare bilo to što je „doveo u opasnost međunarodne odnose s Francuskom“. I nije podržavao samo različite zvanične inicijative Pariza.
Osim što je zemlja uvek bila centar za prikupljanje informacija u regionu ovde su se nalazile i vrlo specifične snage bezbednosti bivše metropole. Tako se po tvrdnji lokalnih novinara u Uagaduguu još od 2007. godine nalazi sedište grupe specijalnih snaga „Sablja“ Sabre (Sabre GFS) komande za specijalne operacije Francuske Commandement des Operations Speciales (COS). Zvanično, početak „operacije Sablja“ sa zadatkom da se iz zarobljeništva oslobode francuski taoci objavljen je tek 2012. godine. Međutim, i pre svog „zvaničnog otvaranja“ GFS je koristeći svoje avione i helikoptere već uveliko radio u Mauritaniji, u manjoj meri u Nigeru i van svake sumnje, u Maliju. Osim toga, dopisnici lista Figaro su otkrili da je još od 2010. godine Francuska u zemljama ovog regiona tajno stvarala značajan vojni arsenal.
A od 1. avgusta četiri operacije Francuske u regionu „Jednorog“ (Licorne) (od 2002), „Jastreb“ (Épervier) (Čad od 1986), „Sablja“ (Sabre) (sama Burkina Faso od 2012) i Serval (Mali s 2013) zamenila je operacija „Barhan“ (Barkhane). „Pojačavanje“ napora Pariza u regionu osim osiguravanja bezbednosti isporuke energenata, borbe protiv terorističkih grupacija i zadržavanja pretnje s juga Libije povezano je još i s potrebom za jačanjem mogućnosti borbe s trgovinskim i finansijskim „upadom“ Kine u zonu francuskog uticaja u Africi. Novom strukturom komanduje iskusni general Žan-Pjer Palase. Pod njegovom komandom se nalazi do 3 hiljade iskusnih boraca, koji su raštrkani od Džibutija na istoku do brodova u blizini obale Gvinejskog zaliva na zapadu.
Najvažnije karike u novoj mreži su, u skladu s tim, locirane u glavnim gadovima Čada, Nigera i Burkine Faso u kojoj još uvek ostaje grupa snaga za spcijalne operacije.
A one ovde nisu same. Još u junu 2012. godine Washington Post je pisao o tome da se u Uagaduguu nalazi „ključni čvor američke špijunske mreže“ na kontinentu. Ovde se, realizujući tajni program posmatranja pod nazivom Creek Sand na vojnom delu prestoničkog adrodroma, nalaze američki avioni i bespilotne letelice. Njihov zadatak je praćenje situacije na velikim oblastima u prečniku od više stotina kilometara.
Naizgled, s ovakvim mogućnostima za saveznike će biti lak posao da ostvare plan francuskog predsednika. Fransoa Oland je još prošlog leta objasnio da će organizacija omogućiti „brzo i efikasno reagovanje na krizu... Umesto tromih i teških „antikriznih“ baza više volimo da imamo strukture koje se mogu iskoristiti za brze i efikasne intervencije“.
Međutim, tri meseca kasnije kriza je izbila u ključnoj tački sistema za brzo reagovanje. Jasno je zbog čega nije usledila „brza i efikasna intervencija“. Revolucija, metež i pobuna su unutrašnje stvari zemlje. Čudi to kako veliko „špijunsko gnezdo“ nije primetilo krizu koja mu se dešavala ispred nosa.
Međutim, stručnjaci ne isključuju ni varijantu organizacije „operacije prikrivanja“ za odstranjivanje izuzetno omraženog vladara. Ovo indirektno potvrđuje doziranje informacija o događajima u Burkini Faso. Osim toga, njene granice su zatvorene i ulazak nije dozvoljen čak ni proverenim zapadnim novinrima.
Zapravo, Zapad je često više voleo da zameni vladare siromašnih zemalja kako bi umesto pružanja stvarne pomoći još neko vreme hranio stanovništvo obećanjima o boljem životu. A Kompraore se smatra velikim majstorom u umeću varanja sunarodnika. Da li će „domovina poštenih ljudi“, kako se prevodi naziv Burkina Faso, ovog puta moći da se iščupa iz začaranog kruga nada koje nikako da se ostvare? Drugima to zasad nije pošlo za rukom.
Vadim Fersovič,
Izvor: Glas Rusije, foto: REUTERS/Joe Penney
