Izvor: Blic, 27.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bure ovlaženog baruta
Bure ovlaženog baruta
Ne treba glumac da ima svoje pozorište, već pozorište treba da ima svog glumca, a mene imaju oni koji hoće', kaže Vojislav Brajović komentraišući činjenicu da sve manje igra u beogradskim pozorištima, odnosno u matičnom Jugoslovenskom dramskom. Ponudu da igram u nekoj predstavi prihvatam kada mislim da ima jak razlog da postoji. U suprotnom ne. Što se tiče mog matičnog pozorišta, u njemu ne igram sticajem niza tragičnih okolnosti i ostalo mi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je još samo 'Bure baruta' koje čini mi se ide svom kraju. Na žalost, mladi, koji su kruna ove predstave i ovog pozorišta, ne vide više perspektivu i ja se bojim da su izgubuli tu pobedničku radost koja je nosila tu predstavu.
'Bure baruta' se održalo uprkos svim problemima koje je ta predstava imala?
To je predstava koja je predskazala šta je to naša sudbina i ima taj svoj kraj u kome glumac 'izleće' iz svoje uloge i obraća se publici pokušavajući da joj saopšti upravo dobijenu poruku. U sto pedest izvođenja ove predstave nikada nisam ništa rekao pokušavajući da telepatski prenesem ono što sam mislio u tom trenutku, a uvek sam mislio nešto što se odnosilo na našu tragičnu sudbinu. Taj kraj je nailazio na razumevanje u mnogim zemljama gde smo gostovali. Razmišljam da li da kažem da je povodom mog pokazivanja majice Otpora Unkovski rekao da smo konačno pronašli pravu poruku. Meni je drago zbog toga jer je ta predstava tražila svoju poruku četiri godine, odnosno pronašli su je ti mladi ljudi iz Otpora. Kada svega ovog nestane, kada dođe do neke promene, ako ta predstava bude živa, ona će opet na kraju opominjati. Ona će uvek biti angažovana i to na najumetničkiji moguć način kao i mnoge druge predstave. Na koje predstve mislite?
Imao sma sreće da igram u predstavama koje su uvek bile lek svome rodu. I Dejan Mijač je u svojim predstavama uvek hteo nešto slično da kaže, i samo onaj ko ne razume tu vrstu umetnosti, ne vidi šta je to govoreno sa Njegoševim 'Lažnim carem Šćepanom malim', šta se poručivalo predstavom 'Troil i Kresida' 93. i 94. godine, da ne kažem da smo sa Unkovskim još 91. radili 'Pozorišne ulizije' koje takođe imaju neverovatno bolan kraj. Treba svakako pomenuti i 'Meru za meru' rađenu u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Imate li osećaj da su sve pomenute predstave ipak ostale nemoćne i kako se vi osećate zbog toga?
Tužno. Sećam se da sam na jednom zatvaranju Pozorja govorio '1848 godinu', pesmu Jovana Sterije Popovića, i mnogo mi je značajnije, od nagrada koje sam tamo dobio, bilo priznanje Jovana Hristića koji mi je rekao osvetlao si nam obraz. Narod je toliko razboljen, da mu treba mnogo veća količina lekova od one koju pruža pozorište. I ja se bojim da ono to sve manje može činiti. Pozorište se umorilo, nema više ni JDP-a, koje će, možda, jednog dana i biti izgrađeno, ali ono više neće biti to pozorište. S druge strane, upravo se vodi jedna podmukla politika koja marginalizuje pozorište, što logično sve viši liči na podršku pink kulturi, na službovanje neukusu i ničemu. Proteklih godina ljudi su ulazili u pozorište sigurni da ih tamo neće niko slagati i da makar i podsvesno mogu učestvovati u predstavi. Beograd je po prirodi stvari bio centar kulturnih zbivanja, ali to više nije.
U nekoj površoj oceni, naš pozorišni život se deli na period posle 'Kolubarske bitke' i na vreme 'Bureta baruta'. Zašto je, po nekim ocenama, pozorište bilo uticajnije u prvom slučaju nego kasnije ?
Svi pamte tu predstavu a ja podsećam da su u to vreme takođe igrane predstave kao što je 'Mrešćenje šarana', koja je zabranjivana, zatim 'Pazarni dan', koja je jednog čoveka koštala života, zatim 'Golubnjača', o kojoj se govorilo da je nacionalistička. Čitav taj period je od Titove smrti naovamo, bio je jedno smutno vreme. Želelo se da se otvore problemi, da se o svemu govori, ali ja mislim da vi pretpostavljate da su te predstave, kao i neke TV serije, kao što je 'Vuk Karadžić', doprinosile buđenju nacionlanog bića, da su dovele do rezultata kao što je Osma sednica. Samo pitam, ne pretpostavljam?
Lično nisam to tako doživeo. Bio sam jako angažovan u to vreme u politici, jer sam imao želju da se u kulturi izvrši tranzicija, da je konačno vreme, da se jedan ovakav narod, sa ovakvim mogućnostima, uhvati u koštac se Evropom gde mu je i mesto. I bez obzira na sve što se tada dešavalo, bio sam zagovornk višepartijskog sistema, jer sam smatrao da i komunisti treba da postoje. Smatrao sam da je taj evrokomunizam, socijalizam evropskog tipa, vrlo moguć u tadašnjoj Jugoslaviji. Da se vratimo na pozorišni okvir tog doba.
I jedna i druga pozorišna decenija o kojima govorimo su bile značajne na svoj način. 'Mrešćenje šarana ' i Simovićevo 'Putujuće pozorište Šopalović', su najbolje predstave svog vremena koje su rodile pravi politički angažman koji je počeo sa 'Mrešćenjem šarana'. Treba se, zatim, setiti šta su bili 'Rodoljupci'. Ta predstava je kao i 'Ruženje naroda' bila teško gledana. Neki moji prijatelji su govorili šta mi tu govorimo o sebi na takav način, što Hrvati ne rade tako? Nikada neću zaboraviti kakve je šokove ta predstava izazivala u Zagrebu u Lubljani, Gorici, Sarajevu. Ja znam da je glavno pitanje da li je pozorište tih godina služilo trovanju ljudi. Ja mislim da nije. Pripadate generaciji koja je bila nosilac mnogih dešavanja. Kako lično doživljavate razlaz sa prijateljima, promenu mišljenja?
Jako je pozitivno kada se ljudi menjaju. To ne znači umanjenje odgovornosti za neki božji sud, ali smatram pozitivnim kada čovek shvati da je bio u zabludi i pokušava da se promeni. Znam mnogo ljudi koji su menjali partije i govorili da su se oni promenili, a ja nisam. Nema potrebe za takvim alibijem. Treba da kaže ne, ja sam promenio mišljenje. Samo magarac ne menja mišljenje. Šta ćemo sa posledicama koje su nastupile u međuvremnu?
Ako su posledice toga promene, shvatanje da narod ne služi vlasti, nego obrnuto, onda će se uspostaviti sistem odgovornosti koji će biti sasvim normalna stvar. Skup koji je održan na Trgu, mnogo više govori o narodu nego o opoziciji. Na ulice je izašla jedna kultivisana svest sa kojom se nemoguće sukobljavati i koja već nameće rešenja i pomaže u razumevanju problema.
Željko Jovanović
