Izvor: Vostok.rs, 25.Maj.2012, 00:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Buranovske babuške: Sindrom Kompaja Segunda?
24.05.2012. -
Život potvrđuje drevnu mudrost: "Nema proroka u svojoj otadžbini." Prateći najnovije uspehe "Buranovskih babuški" sećam se sudbine kubanskog muzičara Fransiska Repilada, poznatijeg kao Kompaj Segundo.
Jedan od najaktivnijih predstavnika tradicionalne kantautorske pesme tridesetih-četrdesetih godina prošlog veka dugo godina je živeo praktično potpuno nepoznat nastavljajući pritom da peva i nastupa. Lokalni mediji i muzičke kuće su ga prosto ignorisali >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << smatrajući da je beznadežno zastareo. Kako su se začudili kad je dobivši poziv od španskog producenta Kompaj napunio seviljsku salu Karbonerija, a njegovi diskovi su bili rasprodati u celoj Evropi! Stalno je pozivan na gostovanja, a pesma Čan Čan ne da je prosto postala popularna, već i kultna. Tada je imao skoro 90 godina.
Mediji su počeli brže-bolje i grčevito da pokušavaju da nadoknade propušteno: Kompaj je zauzeo prva mesta na svim top-listama, društvo je obuzelo nezadrživo "kompaj-poklonjenje", njegove pesme su se stalno vrtele na radiju, prikazivale na TV. Njegov uspeh je prokrčio put na međunarodnu scenu čitavoj plejadi tradicionalnih muzičara Kube: Buenavista Social Klubu, Eliadesu Očoi i drugima. Uspešna mešavina modernog i tradicionalnog je trend savremene umetnosti koji odiše postmodernom.
Međutim, to je dokazalo nesposobnost muzičkih kritičara i medija da pravilno ocene nacionalne talente. Sama činjenica da postoji čitava generacija koja je svojevremeno veoma uticala na formu narodne muzike, zaboravljenu od strane kritičara i publike, pokazuje u najmanju ruku nepravilan odnos prema propagiranju kulturnih vrednosti. U trci za lakim novcem muzički studiji, a za njima i radio, televizija i svi ostali mediji manje su radili s najboljima, a više s onima koji donose najveće prihode.
Prirodno, pošto su me "Babuške" podsetile na Kompaja Segunda, nameću se paralele, razume se, uzimam u obzir razmere i kulturne razlike. Glavni zaključak je isti – očigledno je da ne deluju mehanizmi za adekvatno traženje talenata i njihovo promovisanje. Kad ovi mehanizmi loše rade pojavljuju se iznenađenja kao što su "Buranovske babuške". I pitanje je – zašto uopšte nismo znali da one postoje? Odgovor je – nedostatak ili odsustvo projekata, kojima se sistematski i pravilno pronalaze alternativni talenti i predstavljaju širokoj publici upravo na osnovu samosvojnosti, originalnosti i kvaliteta. Moguće je da u Rusiji ima televizijskih kanala posvećenih grupama kao što su "Buranovske bake", ali ja za njih ne znam. Muzičkih televizijskih kanala nema previše, a oni koji postoje prepuni su banalne pop-muzike.
Rusija je tiha zemlja, rekao bih, skoro nečujna. Svako svoju muziku drži za sebe krijući je u slušalice ili lični prostor koji je veoma zatvoren. Muzika treba da se probija isključivo preko formalnih i tehničkih kanala, za razliku od drugih zemalja gde njeno mnogoliko prisustvo postaje deo zvučnog fona svakog grada, svake ulice, i čak ponekad komšija dozvoljava sebi da te zaglušuje regeom, salsom ili najnovijim hitom još jednog ljubimca estrade. Ne kažem da je to bolje, prosto konstatujem činjenice.
Zato glavnu odgovornost za promovisanje kulturnih vrednosti, uključujući i muziku, snose kulturne ustanove i mediji. I oni treba da načulje uši kako radost otkrivanja sledećih babuški ne bi bila pomračena mišlju o tome da su dugo, ponekad predugo, morale da očekuju priznanja.
Andres Mir,
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
